Poslednji put ga je videla krajem avgusta 1991. godine. Vrelo leto je mirisalo na kraj. Grad je zaudarao na benzin i rat. Ona je ličila na život, on na stah. Na pragu punoletstva sustigla ih je stvarnost.
U ovu stvarnost je kročio nakon gotovo trideset godina. Ona ga je vodila kroz nju ulicama Beograda. Šetnju kroz sećanja završila je na obali Save. Stajali su spram nekog novog grada u nastajanju.
„Uzeli su nam pogled. Zaklonili su ga paravanom, dekorisali ga maketama i plakatima. Zidaju nam grad u gradu. Grad u kome stanuju duhovi bez imena i prezimena, anonimni sugrađani, rodoljubi i patriote sa bankovnim računima po egzotičnim ostrvima. jednako egzotičnim kao investitori. Napraviće oni i bolje i bogatije stanovnike ovog grada. Nastaniće ga estradnim umetnicima, starletama, ljubavnicama direktora državnih preduzeća. Useliće se vlasnici diploma i doktorata, nosioci titula bez pokrića, krupne zverke i još krupniji poreski obveznici neplaćenih poreza. Šepuriće se u njemu poslušni partijski glavoklimači s debelim stažem klimanja i klanjanja bez radnog staža.Takve je najlakše proizvesti. Oni nikuda ne odlaze, lako se razmnožavaju i još lakše održavaju.“
„A zašto to tebe toliko pogađa?“
Poslaću ti razglednicu da i tebe malo pogodi. Kako da me ne pogađa? Pa, ne živim ja u Sidneju nego ovde. Gledam ga kako niče, raste, nastanjuje se na obali moje, tvoje, naše reke. Nije više naša. Njihova je. Oni će u nju gledati. Mi ćemo ili nećemo gledati u njih i njihove goluždrave siluete po terasama prozračnih ograda, koliko nam pogled u visinu doseže.A moj pogled doseže do davno započetog, nikada završenog Kliničkog centra. Mnogi su se pre njih ugrađivali u njega, ali ga nisu i izgradili. Pogled mi luta po hodnicima i sobama bolnica u raspadanju, aparata za dijagnostiku i lečenje svih onih koje oni zovu narod. Narod je skup sigurnih glasova i ništa više od toga. I njega će zakloniti onim što se zove grad na vodi. Oni su taj grad. Iza njih je beli grad i njegova prošlost. I grad i istoriju će sakriti plagijatom arapskih arhitektonskih umotvorina. Da li je to naša budućnosti? Kakve mi veze imamo sa tim, osim što ćemo otplaćivati njihove povoljne kredite? Ovo je ruglo koje ni moji čukununuci neće moći da poprave i ne razlikuje se od soliterčina u bloku 63 zidanim pre pedeset godina. Zamisli da za koju godinu stojiš na ovom istom mestu sa prijateljem iz Sidneja. Šta ćeš mu reći? „Znaš, iza ovga je Beograd, samo se malo ne vidi.“
„Cinizam ti nikada nije manjkao. Koliko primećujem ima dosta imunih na ovo o čemu pričaš. Zar nemaju pravo da ih ne zanima?
Znaš, stekla sam nepopravljivi animozitet prema onima koje ne pogađa. Nemaju pravo. Oslobodi me tih floskula: „Beba ima pravo da je boli uvo“, „Imam pravo da mi se ne dopada kako razmišljaš“, „Imam pravo da me politika ne zanima“. Sve je to skup prava obespravljenih. I zbog takvih koje boli uvo, a nisu novorođenčad nama jeste tako kako jeste. Nemaju mišljenje niti svest o tome da je nužno da ga imaju, jer drugi misle umesto njih dok oni cmizdre nad svojim rashodovanim životima i raseljenom decom. Ne zanima ih politika. Pa, sve je u ovoj zemlji politika. Zanima ih kada im izabrani lekar prepiše četiri kutije lekova u iznosu mesećne penzije, koju su im uzgred zbog te politike smanjili. Zanima ih kada plaćaju preglede u privatnim klinikama, jer će u državnim stići na red 2023.godine. Politika je i šta jedemo i koliko jedemo, da li smo zaposleni, kolike su nam plate, koliko smo mogli, a koliko postigli. I kontejner je politika ako stoji na pogrešnom mestu. E ti apolitični koji imaju pravo da ih boli uvo, po pravilu koriste svoje biračko pravo i pravo da ostanu apolitićni i posle izbora.
„A, šta rade ovi sa stavom koji ne koriste svoje pravo?“
„Oni kažnjavaju ili čekaju. Kažnjavanje kao sredstvo prevencije. Odlično. Samo ne znam kako ih nije sramota da danas daju savete kažnjenima i kritikuju one na koje su pristali činom kažnjavanja. Čekamo da se pojavi ko? Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar? Nema je , neće je ni biti. Mi imamo potrošenu opoziciju koju zapravo ni nemamo. Sama se potrošila, izlizala. Nemamo je ni u odjavi ni u najavi. Imamo neupotrebljivu i lenju inteligenciju, kulturnu elitu šćućurenu po nezavisnima udruženjima, nezainteresovane esnafe, rashodovane sindikate, kvazinostalgičnu dijasporu, par analitičara u listovima sa tiražima koliko tri novobeogradska solitera imaju stanovnika, Znaš šta je najtužnije?
„Pa…posle svega što si nabrojala teško da mogu da zamislim tužnije od ovoga.“
„Naravno da ne možeš, jer te u tvom Sidneju zabole da se baviš tugom od koje si pobegao.“
„A šta bi trebalo da radim? Da se vratim, pa da tugujemo zajedno? Uostalom, ja sam pobegao od rata.“
„Odgovorio si na moje pitanje. Ti jesi pobegao od rata, mada ne samo od njega. Danas ljudi beže da ne bi tugovali i bili cinični kao ja. Mir je na ovim prostorima samo pauza između ratova. Gadno je kada moraš da bežiš i od mira da ne bi bio poražen.“
„Vidiš, meni nikada nije bilo jasno zašto ti nisi otišla?“
„Ako izuzmemo one kojima je ovde uvek bilo dobro, u zemlji smo ostali svi mi koji smo imali manjak samopozdanja, višak nade, skromno ili nikakvo znanje jezika, stanove roditelja na koje smo mogli da računamo u bliskoj budućnosti, emotivnu bliskost sa njima i svest da će oni našim odlaskom ostati sami. Svi ostali su otišli. Danas smo mi ti koji pakuju kofere svojoj deci, jer ne možemo sebi da oprostimo što ih mi nismo sebi pakovali. Otišla bih ja i danas, ali nemam kome da ostavim majku. Komšinici Maci ili poštaru Peri?
„Hoćeš da kažeš da ja nisam imao emotivni odnos prema svojim roditeljima?“
„Nisi. Da je jesi, našao bi za shodno da ih obiđeš za ovih trideset godina, a ne samo da finansiraš njihovo lećenje i smeštaj u starački dom. Ti si bar imao čime, ja nisam imala čime da platim ni mesec dana dana u privatnoj klinici svom ocu u terminalnoj fazi kancera. U državnoj takve ne primaju. Moja emotivna veza i prisustvo mu jesu značili, ali nisu mu ublažili gubitak dostojanstva i poniženje koje je, pored bolova trpeo u svojoj bolesti, u svom krevetu.
„ I ti zato pakuješ svoje dete?“
„Da, zbog dostojanstva,njegovog i mog, u najširem smislu reči pa i ovom. U ime toga pristajem na ličnu patnju i nedostajanje. To svakako ne znači da ću pravdati nemanje vremena i mogućnosti za povremene dolaske. Svi vi koji ste otišli dolazite upravo onoliko često koliko smo vam mi potrebni i koliko vi možete da podnesete naše prisustvo.“
„Znaš li koliko ti meni nedostaješ?“
„Pa ništa, povedi i mene, moje dete, muža, mamu, sestru, širu familiju, prijatelje. Svi ćemo se udati za tebe.“
„Treba vam čarter let.“
„Ma jok, vidi ovaj rafting na Savi. Izbaciće nas Cunami na obalu Australije čim se ova zemlja malo zatrese. Ko preživi moći će sa Ušća ponovo da vidi Kalemegdan. Neka korist i od splavarenja.“
„Jesu li svi ovde tako nadrkani kao ti?“
„Jesu. Ne samo da smo nadrkani nego smo bezvoljni. Zgužvani smo nezadovoljstvom, izmoreni apatijom. Zaboravili smo da se smejemo, mahom se podsmevamo. Podelili su nas na Mi, Oni i Ovi. Oni su tu,Mi smo tamo. Ovi su negde. Mi smo protiv, Oni su su za, Ovi su na Marsu. A da, zaboravila sam, imamo i građane. Oni su ti kao pande. Retka, ugrožena vrsta, teško se razmnožavaju, preti im gubitak staništa, ne hiberniraju, lako se prepoznaju i baš su zabavni. Između svih nas su stvarnost i vreme. Posvađani smo sa neistomišljenicima, zavidni prema konkurenciji, snishodljivi prema autoritema. Banalno smo koristoljubivi, podmitljivi. Nepodnošljivo smo netolerantni. Svađamo se po prevozu, čašćavamo psovkama za Dobar dan, pauziramo ogovarajući kolege uz kafu i kroasane. Vučemo uši tuđoj deci, najebavamo se majke njihovim majkama i očevima, odvaljujemo brisače i retrovizore komšijama. Voajerišemo po tuđim profilima i životima i naravno sve znamo bolje od svih. Samo ne znamo kako smo stigli dovde.“
„Znaš li ti kako?“
„Znam. Fale nam koale i kenguri. I njih bismo uništili kao vekovne neprijatelje, strane plaćenike, fašiste, naciste, Soroševce, izdajnike, nesrbe, opozicionare, botove, skotove.“
„Pa kako uopšte živite tako?“
„Lepo. Svi imamo svoje male enklave, oaze, mikrosvetove, nazovi to kako hoćeš. Okružujemo se ljudima koje volimo, sa kojima delimo lične radosti, lepe trnutke, snove, tugu i naravno muziku. Ostale samo manje ili više uspešno trpimo. Šetemo se po Adi, Avali, Košutnjaku, vozimo bajseve do 25. maja i nazad. Pogledamo tri filma, dve predstave i jedan koncert godišnje. Proslavimo dečije rođendane i ispratimo razvode. Isplačemo se na sahranama i ponapijamo na svadbama. Zaobilazimo one, izbegavamo ove. Mi smo različiti svetovi, samo se sudaramo u ovom kosmosu. I sve vreme se nadamo boljem i patimo što bolje nije ni na pragu ili u jeku šeste decenije naših malih života.“
„Voleo bih da vidim kako izgleda taj sudar svetova.“
„Pa, pošto si propustio idealnu priliku da mu uživo prisustvuješ pre par nedelja, imaćeš sada šansu da vidiš delić toga kada stigne naša drgarica. Ne znam samo da li je baš bilo nužno da sada preuzimaš pošiljku za njenog rođaka kada znaš da nismo u najboljim odnosima.“
„Ma daj…videćemo se mi još,“
„Nećeš me videti. Ovih dana ćeš obilaziti familiju i par prijatelja čiji brojevi telefona počinju na 381. Izdvojićeš za svakoga po dva sata i dok obiđeš i one što imaju brojeve na parcelama umesto mobilnih, doći će vreme da se pakuješ i odeš. Sve i da nađeš još koji sat za mene, ja ne želim da pričam o nedostajanju. Ovako je bolje. Idemo na kafu. Ja ću joj objasniti gde smo.“
„Dobro bre, da li ima nešto što voliš u ovom gradu?“
„Šta misliš zašto sam te dovela ovde? Da ti pokažem da ga ne volim? Volim ja sve ove ulice i delove grada kroz koje sam te danas provela. Volim ga od Bubnja do Surčina, volim i onu Slaviju sa kineskom disko kuglom i glupavim slovima, volim i Cvetni trg bez cveća, Dorćol u botoksu, Prokop u nacrtu, Kosančić u izradi, Trg u razradi, ono brdo, znači Kale. Samo ne volim što nemamo ono što nam je potrebno i što imamo ono što nam je bespotrebno.“
—
Ona: „Baš mi je drago što te vidim. Ništa se nisi promenio. Isti si. Kako su tvoji?“
On:„Misliš, moj dečko?“
Ona:„Nisam znala da imaš sina.“
On:„Nemam sina, imam dečka. Ja sam gej.“
Ona:„Šta’“
Ja:„Peder. To se kod nas tako zove. Ta nam je reč malo poznatija. Čuli smo za nju iako poznajemo samo jednog pedera i jednu lezbejku, mada su se potrudili da nam objasne da je to sasvim ok.“
Ona:„Ma ok samo nikada ne bih rekla. Malo sam se iznenadila.“
On:„Pa, nisam se ništa promenio, isti sam, zar ne? Kako su tvoje devojčice i muž?“
Ja:„Ona nema devojčice, ima ćerke.“
Ona:„Deca rastu, šta da ti kažem…Mlađa završava osnovnu, starija je završila srednju, radi u kopirnici, planira da upiše neki fakultet. Bogu hvala, zdrave su i lepe. Što ste seli baš ovde pored toliko lepih splavova? Zar nisi mogla da mu pokažeš nešto lepše?
Ja:„Ja ovde ne vidim ništa lepše. Ne vidim ni Kalemegdan koji bih mu rado pokazala sa šetališta kraj splavova. Bar slušamo džez i uživamo u pogledu na muzej.“
Ona:„Koji muzej?“
Ja:„Onaj koji se ne vidi od restorana u kome si se udala. Malo je porastao od tada, tek toliko da ga zakloni. Muzej savremene umetnosti. Nisi čula za njega? Onaj što se renovirao čitavu deceniju.“
Ona:„Aaaa, Narodni?“
Ja:„Njega su renovirali deceniju ipo i nalazi se na Trgu. Između Narodnog i Savremenog postoji značajna razlika.“
On:„Šta ćeš popiti? Hoćemo li pojesti nešto?“
Ona:Ja bih kiselu. Hvala postim, a i žurim, muž me čeka u kolima.“
Ja:„Postiš i sredom? Sredom si na kiseloj vodi?“
On:„E da, stvarno…zar tvoji nisu bili komunisti? Nisi dolazila na moju slavu.“
Ona:„Jesu, ali mi smo slavili, samo smo to krili. Morali smo, znaš kakvo je vreme bilo.“
On:„Znam, bilo je to baš lepo vreme. Bili smo mali i bezbrižni.“
Ona:„Kako je tebi u Sidneju? Jel planiraš da se vratiš?“
On:„Iskreno, ne baš. Dobro mi je. Ti? Planiraš li ti da ideš?“
Ona:„Deca žele da odu. Videćemo. Za nas je kasno. Kako ti se sviđa Beograd posle ovoliko godina?“
On:„Pa…onako, malo je previše politike na svakom koraku.“
Ona:„Ja ne pratim politiku. Ne zanima me.
On:„Beograd je nekako sklepan.“
Ona:„Nemoj molim te tako…Kako sklepan? Samo nije završen. Videćeš biće divan čim ga završe.“
Ja:„Koga da završe?“
Ona:„Pa Beograd na vodi. Biće atrakcija. Možda se predomisliš pa kupiš stan u njemu.“
On:„Ne verujem.“
Ja:„Što ti ne kupiš? Taman da odeš od svekrve i svekra pošto si morala da prodaš stan kupljen u švajcarcima koje više nisi mogla da plaćaš, a tvoj muž nije uspeo da vrati pozajmicu za učešće. Malo se zaneo. Nije dovoljno biti član, mora nešto i da se zasluži.“
Ona:„Praviću se da nisam ništa čula. Idem ja, hvala na druženju. Pozdravi Zorana i daj mu ovo ako možeš. Javi se ako ponovo dođeš.“
Ja:„Pravila si se da nisi čula kada sam ja morala da odem. Ćutanje je majka neznanja. Toliko. Ćao, pozdravi muža i prenesi mu da se malo više potrudi kod ovih novih. Toliko o apolitičnosti.“
On:„Hvala ti, ne brini, predaću Zoranu ovo. Drago mi je da smo se videli.“
—-
„Izvini što si morao da slušaš ovo. Znam da nisi ovako zamišljao susret. Ipak smo svi odrastali zajedno. Preterala sam, priznajem, ali bilo je jače od mene. Preskočio si tu epizodu mog života, nismo bili na društvenim mrežama. Radile smo zajedno, sasvim slučajno. Vlasnik firme je bio drug njenog muža. Oni u to vreme nisu još imali decu. Ja sam imala već Marka, imao je godinu dana, moj Petar nije imao posao. Radili samo svakoga dana po deset i više sati, subotom, često i nedeljom. Nismo bili prijavljeni, plate nismo dobijali. Ispravljala sam brljotine, podnosila uvrede i uslovljavanja otkazom. Svi smo bili nezadovoljni, ona najviše. Svi smo gunđali, komentarisali, hranili se nezadovoljstvom i revoltom. Ja sam se glasno u ime svih nas i pred svima pobunila, kazala šta imam i zatražila bar ono što nam je i pripadalo-platu i normalno radno vreme. Dobila sam otkaz posle šest neupisanih godina. Ona je ćutala, kao i svi ostali, ali ja njih nisam znala još od obdaništa. Čuvala je svoje radno mesto, neisplaćene plate, praznu radnu knjižicu i nadu da će ih pokornošću i ćutanjem dobiti. Dobila je praznu radnu knjižicu i ništa više od toga, kada je firma otišla tamo gde i sve slične njoj-u zaborav. Ja sam naknadno shvatila da ne bih bila tu gde jesam da tada nisam dobila otkaz. Najlepše u celoj priči je što je meni sasvim dobro i što ja sada imam najmanje razloga za nezadovoljstvo, a ipak sam nezadovoljna. Ona ni danas nema posao.“
„Znaš, pored svega što si mi pokazala i ispričala, ja ipak moram nešto da ti kažem- nostalgija ubija. Postaješ tako star u njoj. Sećaš se svega i svakoga, voliš ih kao što si ih voleo kada si morao da ih ostaviš i odeš. Ne prihvataš da su možda drugačiji i da ih su ih vreme i okolnosti promenili više nego što si se sam menjao na nekom drugom kraju sveta. Sve vreme si negde, ni tu ni tamo. Balansiraš od utehe do likovanja, od usamljenosti do ponosa, od griže savesti do saznanja da uspeh pojede i tu savest. Zaćutiš nekad u nekom ćošku sveta, sam u svojoj sobi, popričaš sa sećanjima, sa onima koji su ostali, zahvališ se na uspomenama i pošalješ im kengura i koalu.“
„Ti stanuješ u gradu u kome se srećeš sa sećanjaima. Ja živim u gradu u kome stanuju sećanja. Pogledaj ih. Koliko prozora, toliko sećanja. Zovu se Milan, Bojan, Nataša…Čitav jedan grad. Možda sam većinu njih i zaboravila, mnogima se ni imena ne sećam, ali se sećam naših trenutaka. Možda bi i oni bili apolitični, nadrkani, pande, ovi ili oni, još gori od svih nas-čuvara sećanja. Možda samo starim… Ko zna?“
„Morao bih da krenem polako. Ne znam šta bih rekao za kraj da ne zvuči glupo“
„Ništa. Ja ću tebi reći: „A moglo je bolje.“
„Biće bolje. Videćemo mi se uskoro.“
„Bojim se da nećemo. Zato mi je i teško da te gledam. Sumnjam da ćeš zapucati iz Sidneja u Begrad na Prvomajski uranak ili doček Srpske nove godine. Tvoji više nisu živi. Došao si da potpišeš papire i uzmeš lovu od stana. Na njegovom prozoru biće ispisano tvoje ime u znak dugog sećanja na sve što ono meni govori i znači. Pričaćeš mi ti na viberu, skajpu, mesindžeru, wa. Možemo i da se gledamo po potrebi. Reći ću ti ili napisati mnogo više nego drugarici s kojom pijem kafu, ali neću moći da ćutim kraj tebe i nemo pričam o seti. Jbg.“
„Daj bre, preteruješ, život je pred nama.“
„Ne lupetaj. Život je bio pred nama kada si otišao. Pred nama je starost.“
„Dobro, obećavam da ću doći na useljenje kada kupiš gajbu na vrhu kule“
„U tom slučaju prozor će se zvati imenom mojim.“
Seli B Blog 