TAMO GDE SAVA LJUBI DUNAV- OBEĆANJE LUDOM RADOVANJE

Da, želela si nas u Veneciji na vodi između Crkve Svetog Marka i Pegi Gugenhajm.  Ti si želela  među svoje umetnike i maske, mostove i gondolijere. Ja nisam želeo u istoriju na vodi. Ne umem da plivam u tvojim performansima. Vajari, istoričari umetnosti, slikari- svi su oni epizodne uloge tvog autobiografskog filma. Ja sam običan mašinac iz Šapca kraj Save, usidren u Beogradu na vodi. Upao sam u mašinu onog trenutka kada sam te prvi put ugledao. Perpetuum mobile.

Video sam te prvi put pre sedam godina na venčanju našeg zajedničkog prijatelja. Splav na ušću moje Save u Dunav nestao je, potonuo obasjan tvojom pojavom. Nisi bila sa ove planete, bila si na vrhu sveta kome nisam pripadao, do koga nisam mogao stići. Bila si odsutna, poželeo sam tvoje prisustvo. Bila si daleka, poželelo sam te kraj sebe. Ti nisi sa ove planete. Ti si negde između Meseca i Sunca, neba i zemlje, stvarnosti i snova. Ja sam utonuo u san, bežeći od svoje dosadne stvarnosti. Bila si udata, poželeo sam da živim sa tobom.

Bio sam oženjen, poželeo sam da se razvedem. Nisi imala decu, ja sam imao sina. Imao sam i ženu, ona više nije imala mene. Imao sam te kada sam mogao da slažem, gde sam mogao da platim, koliko sam mogao da se zadržim. Ja sam mašinac na određeno vreme u državnoj službi. Ti si nezavisna umetnica, bogata naslednica i slobodna raspuštenica. Na terenu kraj autoputa, parkovima nepoznatih provincijskih gradova, klupama velegradskog predgrađa, mraku iznajmljenog automobila ja sam upijao tvoje reči, šaputao ti na uvo, gledao. Ljubio sam te kako nikada nisam. Voleo sam te.

Imala si me i u mojoj porodičnoj kući iz koje sam te obožavao, kraj žene u svom bračnom krevetu. Tvoj bračni krevet je postao vanbračni. Ispraznila si ga mnogo pre nego što sam se ja uselio u njega. Učinila si to lako, bez objašnjenja, kao što si i sve ostalo činila-lako, bez objašnjenja.

Jutra su svitala uz tebe, suton uranjao u tebe. Od sumraka do svitanja ja sam se borio sa nedostatkom objašnjenja i teskobom griže savesti. Dobio sam ćerku. Neizmerna sreća i nepodnošljiva krivica. Ja jesam kriv. Sa ćerkom rasli su i moja griža savest, moja potreba za tobom, laži koje sam izgovarao tebi, ženi, deci. Rasli su pritisak i uporno insistiranje da poput tebe stavim tačku na jedan brak, uđem u novi sa znakom pitanja.

Moja deca su rasla. Da, u pravu si, moja muda su bivala sve manja. Ja sam sve više obećavao, ti sve više očekivala, ja odlagao, ti zahtevala, ja odlagao, lagao, ponovo želeo. Bila si moja, a hteli su te mnogi. Delili smo jutra, snove, postelje. Troškove nismo delili. Plaćao sam ih ja. Plaćao sam i one bez računa i računice.  Obožavao sam te. Hteo sam da položim i taj poslednji račun, sudske troškove brakorazvodne parnice, podele bračne tekovine, alimentacije. Nisam te lagao, voleo sam te. Dušo, nisam mogao samo jedno-da kupim kartu u jednom pravcu, odem u tu tvoju Veneciju, iz nje u kosmos, među oblake, Sunce i Mesec. Lagao sam te.

Moja mala putna torba bila je spakovana i skrivena od očiju onih kojima je trebalo reći – zbogom. U nju sam spakovao greh, nadu i požudu. Čekala me je. Opraštao sam se sa svojim Šapcem kraj Save, Dunavom tamo gde smo on i ja ljubili nebo, crkvom Svetog Marka u gradu u kome je jedan obični mašinac trošio svoj život u državnoj firmi na oderđeno vreme. Rekao sam zbogom i prijatelju na čijem smo se venčanju upoznali. Još je u braku. Upio sam zidine Kalemegdana na kojima sam te krišom noću ljubio, danju svoju decu šetao. Ulio sam odlučnost u pojedenu savest, na Ušću, na splavu na kome je sve i počelo. Tamo gde Sava ljubi Dunav, ja sam odlučio da svom braku i gradu  pošaljem poljubac za kraj, uplovim u Veneciju i tvoj zagrljaj.

Odložio sam bocu ispijenog vina na sto svoje dnevne sobe. Bila je noć. Pogledao sam u ogledalo. U njemu sam video nju-svoju ćerku.

-Tu si tata?

-Tu sam, gde bih bio?

-Na službeno putu, na terenu.

-Ne, tu sam.

Nisam tu. Prepuštam ti Crkvu Svetog Marka i Santa Maria della salute, gondolijere. Ja ću Lazu Kostića zadržati za sebe, svom Bogu moliti na Tašmajdanskom parku, plutati dok i sam ne potonem.  Laku noć dušo. Vidimo se na nebu, negde između Meseca i Sunca, u izmaglici, svitanju, sutonu. Jednoga dana. Oposti. Nemam muda.

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s