GOLI NA SELU

Ideja o mom nastajanju rodila se u vetrovitoj, ledenoj večeri zime 1970. i neke godine. Noć je u gradu bila neobično svetla. Polarna svetlost nastala je refleksijom novogodišnjeg optmizma zaostalog na ulicama velegrada, obasjanog napadalim snegom.

Radomir i Spomenka bili su pripijeni jedno uz drugo, ispod prvog i jedinog ambasador ćebeta koje su posedovali. Posedovali su malo toga. Mali iznajmljeni stan na mansardi u centru, malo novca, malo pokućstva, nešto osećaja za koje su verovali da su osećanja. Požuda i  strast ispunjavali su njihov odnos i mansardu. Sa njima su se u nju uselili, sa njima iz nje kasnije i iselili. Stan sa pogledom na grad, krovove i nebo, bio je dovoljan za trenutke zadovoljstva, a suviše mali za iluzije koje su tada gajili.

Spomenka je u mansardu unela malu putnu torbu, sećanje na štafelaje,  skice i nedovršene slike ostavljene u drugom gradu iz koga je nestala bez najave i objašnjenja. U tom gradu ostale su ulice kojima je hodala, tako različita i tako srećna, atelje u kome je učila da slika, i neki drugi atelje u Dimitrija Tucovića 20. U njega nije ni kročila, a tako je želela. Ostavila je rasplamsani talenat u hodnicima fakulteta u koji je zakoračila, popunila prve stranice indeksa i napustila ga. Zamrzla je u sećanju ljude koje je volela, sa kojima je bdila i pila, noću pod vedrim nebom čitala poeziju, raspravljala o umetnosti, snovima i stvarnosti, ’68. i brojnim dilemama koje je godina protesta ostavila za sobom. U njemu je bila mlada, u pokretu na tribinama i mimo njih, bila je deo o-mladi-ne. U Novom Sadu ostali su koncept njenog umetničkog i stvarnog života.

Radomir je u mansardu uneo pun kofer papira, članskih karata, ambicija i tačno utvrđenog sleda koraka, puta na koji je krenuo. On je iz mesta iz koga je pobegao poneo i doneo štafelaj i na njemu plakat sa jasnom skicom svog života. U nju se žena sa kojom je spavao na vrhu grada nije uklapala. Bila je veća od plakata, koloritnija od skice. Ta žena je iznad svega bila tako neodoljiva i privlačna, za njega poražavajuće neophodna i tako željena u krevetu na vrhu grada. Ona je bila njegova potreba jača od lojalnosti drugovima i partiji, bitnija od njegove vizije sebe i karijere koju je gradio.

Spomenka je bila – samo Spomenka. Iza imena, bez nadimka, krilo se mnogo više od znaka lojalnosti njene majke, nosioca Partizanske spomenice, Narodnooslobodilačkom pokretu za vreme rata i nakon njega. Spomena bi zvučalo setno, a ona tada još uvek nije bila setna. Spominjali su je svi koje je hirovitošću, nesputanom slobodom, divljom prirodom i pojavom zasenila. Atraktivnim izgledom, potpuno neusklađenim sa neatraktivnim imenom, hladnim izrazom lica neusklađenim sa vatrenom prirodom, držala je na distanci – mnoge, sve. Njen graciozni hod, savršeno telo i tajanstveno lice želeli su razni: slučajni prolaznici grada u kome je odrastala, studenti sa kojima je skicirala život i profile, prijatelji sa kojima je stvarala koncept drugačije stvarnosti.

Nosiocu spomenice takva Spomenka i njen otac nisu odgovarali. Autoportet Spomenkinog oca poslat je asistencijom Nosioca spomenice na Goli otok. U Radilište administrativno kažnjenih muškaraca, nekada aktivni učesnik NOB-a stigao je kao pristalica Rezolucije Informbiroa, Staljina i Sovjetskog Saveza. Mnogo godina kasnije, saznala je da otac nije pristajao ni na rezolucije, saveze, pre svega na Druga. Nije pristao da njegovu Spomenicu nosi njegov Drug. Sa toplim zecom i bojkotom stigao je do Petrove rupe iz koje nije ni izašao. Spomenka ga nikada više nije videla. Prazninu koja je njegovim odlaskom nastala, popunjavala je nadom da će njegov lik jednoga dana dodirnuti i oživeti svojom rukom i četkicom. Oslikavala ga je sećanjima iz detinjstva i nostalgijom preraslom u patnju.

Takva Spomenka je kvarila skicirani profil očekivano profilisane ćerke. Na platnu Nosioca spomenice nije više bilo mesta za neposlušnu, prkosnu i drsko upadljivu ćerku bez moralnih skrupula. Mrzela je osude i osećaj krivice koji joj je ćerka nametala neskrivenom patnjom za ocem-petokolonašem koga je izgubila. Uzalud je pokušavala da je oboji, oblikuje i prilagodi. Lojalnost drugovima i Partiji potisla je ćerku sa takvog, crvenog platna.

Ćerka je napustila Novi Sad i sve u njemu, atelje intimnog prijatelja u kome je učila da slikala i onaj atelje u koji nije ni stigla da uđe. Pobegla od Nosioca spomenice, a svoju oslobodilačku borbu nastavila u drugom gradu, bez koncepta, sa praznim platnom, indeksom, i novčanikom. U njemu je upoznala, radnog i vrednog, privlačnog, za laskanje i intimne trenutke uvek spremnog Radomira. Depresiji sklona, osetljiva i nesigurna, tragala je za utehom i sigurnošću koju je izgubila još u ranom detinjstvu. Odlaskom iz Novog Sada, snove je prepustila zaboravu, stvarnost slatkorečivom Radomiru.

Znala je Spomenka da je Rade bio još jedan nosilac partijske lojalnosti od koje je i pobegla, da se iza nadimka krilo daleko manje nego što je njoj bilo potrebno. Ali ono što su jedan u drugom pronalazili na mansardi, bilo je sasvim dovoljno – u tom trenutku.

Gledala je kroz ekran kabastog EI televizora, nehajno spuštenog na heklani milje, kukičarsko remek delo svoje gazdarice. Ekranom su prosperitetom plenili crno-beli Maršal, ambasadori i razni Nesvrstani. Spomenka je gledala u nekog drugog Maršala, putovala “Gutenbergovom galaksijom“. Spomenka je bila (ne)svrstana – (neo)avangardna, dete cveća u zamiranju, konceptualna u (ne/na)stajanju. Neostvarena likovna umetnica sa radnim vremenom od 06-14h u hali industrijskog giganta, zarađivala je za preživljavanje stvarnosti u iznajmljenoj mansardi. I Spomenka je bila vredna i radna – morala je. Bila je i privlačna, čak i u fabrici, koju nije volela, kraj prese koju je mrzela, čak i u teget borosanama. Borosane je prezirala.

Radomir je bio svrstan u partijske drugove, radničke sindikate i partijske sastanke, stremio ka vrhu bodovne liste komisije za dodelu stanova. Radomir je rado svrstavao sebe i razvrstavao druge, kazivao i potkazivao, dodvoravao i overavao. Spomenka gledajući kroz ekran, negde između Maršala i Nesvrstanih, pokušavala je da vidi neku drugu sliku svoje budućnosti. Rade je na ekranu video svoju.

Bez najave i predigre pokazao je želju za mojim nastajanjem. U njegovim godinama, dovoljno asimiliran u krugove momaka koji obećavaju, karijerom u usponu, nedostajala sam samo ja kao materijalizacija njegovog ega, lika i dela. Lepa Spomenka, možda i nije volela Radeta, ali je zavolela ideju o mom postojanju. Zbunjena, preplavljena emocijama i željom, prepustila se njegovom zagrljaju, zanosu i snu, u kome je videla njih i mene, ali i strah od sopstvenih mogućnosti i spremnosti da se posvećuje, ulaže i podnosi teret mog postojanja.

Narednih meseci Spomenka i Rade su maštali o trenutku mog začeća, svako za sebe i u sebi.

Početkom proleća, uputili su se ka proplanku nedaleko od grada u kome su živeli. Kroz šumu, neravnim kolotragom, kretala se žuta “buba”, a u njoj ideja, rastuća želja i potisnuti strah. Proplanak, koji ih je dočekao na kraju puta, filmski romantičan, nudio im je slobodu i tišinu.

Spomenki nije bila potrebna potvrda da su sami, udaljeni od pogleda, partijskih drugova. Bosonoga Spomenka je oslobođena svih stega trčala proplankom, opčinjena prizorom. Volela je slobodu u sebi, na sebi i oko sebe. Maštala je o njoj, jer je bila zarobljena u neostvarenim ambicijama sputane umetnice, ogradama koje su joj njena majka i okruženje u hali giganta nametali. Okrenula se ka njemu i glasno izgovorila: “Da, želim je ovde, baš ovde i baš sada”.

Svestan je bio nepomirljivih razlika u poimanju slobode i nikad oslobođen stega svog detinjstva. Odrastao je kraj majke domaćice; uredno zalivane hranom na putu od šerpe do usta, i lošim alkoholom kojim se opijala. Otac je bio pošteni zemljoradnik, nedorastao situaciji u  kojoj nije mogao sejati porodični sklad i žnjeti lepe trenutke nastale iz njih. Umesto toga, kosio je čvrstom rukom sav trulež plodova svog rada  i Radeta među njima.

Radeta je njen povik prekinuo u vojničkom koraku sa rukama na leđima i angažovanim mislima. Uvek na oprezu, pritisnut imperativom dokazivanja i ostavljanja utiska, Rade je osmotrio proplanak koliko mu je pogled dosezao. Dok je on potvrđivao odsustvo unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja, Spomenka ga je čekala na ćebetu kraj korpe sa hranom – naga.

Podnevno sunce obasjavalo je njenu glatku kožu, presijavalo se, činilo je još privlačnijom i neodoljivom, kao nikada pre. Zatečen i zanesen njenim telom i tako izraženom željom za prepuštanjem, Rade se predao njoj i onome što ga je čekalo na proplanku. Na ćebetu, podnevnom suncu i u njenom zagrljaju, lišio je svoje emocije i telo kontrole, straha. Kao nikada pre i kao nikada posle.

Nošeni idejom o mom začeću, na seoskom proplanku kraj grada, grejani podnevnim suncem, zaslepljeni odsjajem kože, opijeni mirisima prirode, Rade i Spomenka su stvorili novi život.

Devet meseci kasnije, rodio se Slobodan.

Spomenka nije želela Slobodana, bar ne sa Radetom, ne tada. Želela je mene – za sebe, svoje neostvarene snove, kutak za nesputanu ljubav, beg od obučenih i otuđenih u gradu. Nadala se da će me stvarati upravo onakvu kakvu me je oduvek u mašti i oblikovala. Zamišljena sam kao izvor zadovoljstva – njenog, ali i dragih joj ljudi, ostavljenih u njenoj prošlosti.

Ja sam začeta istog dana na istom mestu kao Slobodan. Nastala sam, međutim, mnogo nakon Slobodanovog dolaska na svet.

Ja sam kuća na selu.

Građena sam, zidana različitim motivima, bojena i umivana trenutnim raspoloženjem. Menjala sam se, jer menjali su se i Spomenka i Rade.

Sa porodicom koju su stvarali nastajali su i novi spratovi kuće na selu. Rade je bio i dalje vredan i radan. Avanzovao je skiciranim tempom, izbio na čelo bodovne liste za dodelu stanova. Ona je posustajala i sve više maštala o begu iz grada, fabričke hale i prese, odvratnih borosana i izveštaja sa partijskih sastanaka koje joj je referisao umesto nekada izgovaranih reči i uzdaha. Umesto četkice, u Spomenkinim rukama su  prepodne staljali presa i varjača, popodne klizila flaša votke. Noću je ta ruka opijeno visila sa bračnog kreveta stana u novogradnji. Patila je za svojim svetom, gradom, drugačijim selom.

Narednih godina i decenija, Spomenka je lutala između posvećenosti i otuđenosti, prkosa i stida, straha i tuge. Maštala je da na proplanku kraj mene voli decu svoju, oca sa Golog otoka, ostarele, nekada mlade  prijatelje sa tribina, učesnike protesta ’68. i drugih, brojnih, raznih, koji su usledili. Spomenka je na proplanku kraj mene godinama tragala za bistrim potocima i svojom porodicom na njima, na kraju – stvorila je samo porodicu mutnih potomaka. U meni je ona videla svoje globalno, a dobila je lokalno selo. Rade je želeo Slobodana, Spomenku, porodicu, potomke i karijeru, mene sa okućnicom, a dobio je sve sem Spomenke.

Danas sam stara, oronula, zapuštena i napuštena, prepuštena zaboravu i ostavinskoj rasparavi i složenim odnosima onih koji se bore za delove onoga što je od mene i ostalo – nužne delove. Izgubila sam svaki smisao, prepustili su me sopstvenim sujetama, sukobima interesa, učinili su me bitnom na način koji zatire i potire ideju i potrebu zbog kojih sam i nastala. Ja sam kuća na selu.

Svedok sam ljubavi koje su kraj mene nastajale, lepih, intimnih trenutaka koji su ih pratili, obećanja i započetih snova. Svedok sam nastajanja i odrastanja dece koja su i sama postala akteri mnogih priča, snova i obećanja. Dočekivala sam ih, radovala se njihovom dolasku, ispraćala i tugovala zbog onoga što je u meni, iza njih ostajalo.

Gledala sam Spomenku godinama. Videla sam je zgroženu priznanjem Nosioca spomenice da je spomenik ocu podignut ne zbog Staljina, Informbiroa i Sovjetskog Saveza, već zbog lojalnosti partijskom drugu Borislavu, prijatelju pokojnog oca. Još uvek među mojim zidovima odjekuje eho jauka koji se tada, jedne kišne večeri, prelomio i razbio zajedno sa flašom vina donetim uz pakovanje kafe. Sećam se starice koja je odlazeći ostavila Spomenku sa gorkom istinom i gorkom kafom. Čula sam ja i mnoge druge vapaje, jecaje, nekada tišinu koja je prijala i lečila, nekada bolela i plašila. Na kraju, čula sam i pomen njoj, majci i ženi koje više nema. Gledala sam Radeta kako radi. Slušala sam opomene, kojima je olako, uz pretnje, kosio setnu Spomenku i njihovu decu. Pratila sam Slobodana i druge kako rastu, sazrevala zajedno sa njima, tonula i propadala nakon svakog njihovog odlaska.

Ja pričam istoriju jedne porodice, generacija potomaka, njihovih međusobnih odnosa. Imali su bezbrižna detinjstava, činili sitne dečje podlosti, peli se bosonogi po granama okolnog drveća, hvatali leptire na proplanku, ratovali sa Nemcima i pružali otpor okupatoru. Trčali su oko mene, pravili mi društvo.

Svedok sam i decenijama dugih promena koje su se dešavale u zemlji u kojoj sam nastala i ostala nepokretna imovina neuknjiženih vlasnika. Nazivi zemlje menjali su se gotovo istom brzinom kao i odnosi unutar porodice kojoj sam pripadala. Pred mojim očima su se rađala deca već uvelog cveća, ruže oko mene kresale i krasile razne revere, nastajali novi koncepti, tu i nestajali, oplakivao Maršal, komentarisale brojne sednice. U mom dvorištu su se iščitavali partijski programi, tu i menjali novim. Sadilo se i bralo voće i povrće za preživljavanje nestašice u gradu, pušio duvan odvratnog ukusa i džoint sumnjivog kvaliteta. Na klupi kraj oraha, sedeli su tehnološki viškovi sa manjkom novca i ideja, provodili godišnje odmore na koje su prinudno poslati. Mnogi su se viškovi tu pod orahom umorili od stečaja, prekvalifikacija i dugih godina provedenih na birou na kome su i ostarili, čekajući uslove. Mirisala sam na benzin pretakan levkovima od presečenih plastičnih flaša. Bila sam sklonište i svratište dok su novi okupatori preletali (ne)vidljivim avionima nebom iznad nas. Pratila sam i ekshumacije, deportacije, vlasničke transformacije i razne tranzicije, ne u svom, već u našem dvorištu.

Moji zidovi imaju uši, moji prozori oči. Možda će moji zidovi jednog dana postati korice. Možda i ne, jer mnoge su kuće ostale bez zidova, možda će i moja bez korica. Svaka kuća priča svoju priču. Neke mogu stati na par redova zgužvanog papira, neke pretočiti u anegdote, satire, drame, neke nemaju kraja. Razlikuju se stanari ili podstanari, posetioci ili provalnici, graditelji i rušitelji. Dolaze obučeni, odmereni, otuđeni. Odlaze obnaženi onim što su sa sebe skinuli, što su za sobom ostavili. Reči, tišina, suze i smeh, strast i ravnodušnost, preljube i ljubavi, ostaju zabeleženi. Jer zidovi imaju uši, a prozori oči. Goli ili ne, na kraju su svi uvek ogoljeni – sami pred sobom, zidovima koji čuju i prozorima koji vide. Čak i kada toga nisu svesni.

 

Advertisements