PRUGASTA PIDŽAMA, POKEMONI I 20.000 MILJA POD MOREM

Subota 23. jul 2016. godine. Sparno, lenjo, tromo prepodne jednog sasvim običnog letnjeg dana, jedne po mnogo čemu posebne godine. Dok subotama, mesecima i godinama provodim prepodne pokušavajući da se održim na površini svog Bermudskog trougla, plutam po površini svog malog mora u delu okeana zvani Život, ove sate neobične subote provela sam kraj malog-velikog ekrana.

Naslonjena na zid sa prugama, u svilenoj prugastoj pidžami, gledala sam film “Dečak u prugastoj pidžami”. Volim pruge na svom zidu sobe u kojoj sanjam, maštam, plašim se, volim, praštam i želim neki drugi svet lišen tereta trenutka u kojem se odvija moja i naša stvarnost. Volim spore pruge kojima sam putovala kroz kanjon, često bivala zaglavljena na vrletima kraj nekih Bratonožića, volim održavane pruge kojima sam putovala danima do Minhena u godinama kada smo samo mi morali da u nedostatku direktnih linija presedamo i presedali smo, sedali i sedeli po hodnicima vozova i železničkih stanica Evrope, volim i one brze pruge kojima nisam putovala, volim pruge koje bi me odvele na mesta na kojima nisam bila.

Sedim naslonjena na pruge i upijam svaki kadar filma koji budi bol i strah kao nikada pre, jer se plašim, čini mi se, kao nikada pre. Radnja filma reditelja Marka Hermana prati nastanak i razvoj zabranjenog prijateljstva između sina nacističkog upravnika koncentracionog logora Bruna, i jevrejskog dečaka Šumela, zatvorenika. Ono se odvija preko bodljikave žice, a završava iza nje. Izmišljena priča o drugarstvu, nevinosti i naivnosti, ali i brutalnosti i svireposti Drugog svetskog rata, ispričana je i oživljena očima osmogodišnjeg dečaka.

Gledam istoriju očima deteta, gledam logor očima deteta, gledam strah očima majke, gledam zlobu očima svedoka novog istorijskog trenutka, gledam logor očima zarobljenika u nekim novim logorima smrti u gradovima u kojima jesam i nisam bila. A sve viđeno i doživljeno očima deteta otkriva suštinu i ogoljenu istinu.

Istoriju nikada nisam volela. Moje razumevanje istorije, uzroka i posledica, verzija koju su pisali pobednici i teorija koje su ostavljali gubitnici, nužnosti i ideologija, vojnih strategija i viših interesa, uloga vidljivih i nevidljivih moćnika, završilo se u nekom kenozoiku, možda mezozoiku. Sve što je sledilo nakon toga, izuzev pukog memorisanja datuma, imena i epoha, ocena u knjižicama i indeksu i opšte kulture radi, shvatala sam kao hronologiju ratova i destrukcije koja je našoj civilizaciji ostavljala i postavljala nove državne granice, spomenike i sećanja na žrtve. Poštujem je i poznajem koliko moje obrazovanje, vokacija i pripadnost ovom narodu, prostoru i vremenu nalažu.

I dok sam sina osnovca preslišavala lekcije o nastanku i nestanku Atine, Sparte, robovlasništva, feudalizma, pokušavala sam – njegove opšte kulture radi, da ga ubedim u onu Ciceronovu Istorija je učiteljica života, objašnjavala mu da razumevanje stvarnosti počiva na razumevanju prošlosti, iako je ni ja sama ne razumem.

Sedim naslonjena na zid sa prugama u prugastoj pidžami. Potiskujem emocije koje budi film “Dečak u prugastoj pidžami”, razmišljam o vekovima koje čovečanstvo provodi u prugastim pidžamama, iza podignutog ili srušenog Berlinskog zida, zida plača, smrti, zidova i žičanih ograda duž postojećih ili nepostojećih granica. Gledam kadrove ljudi sabijenih u prostorijama za spaljivanje ljudi u logorima smrti, razmišljam o nekim novim logorima, logorima sa oružjem za masovno uništenje, tajnim, zabranjenmim municijama, o konvencijama, konferencijama, deklaracijama…

Gledam dečaka lišenog pravih odgovora, mržnje, ali ne i imunog na strah, pretnju i borbu za opstanak i pokušavam da ponudim odgovor svom sinu koga ću, bojim se, još neko vreme lišiti odgovora na pitanje zašto? Zašto kamion šestoton juri kao avion i gazi ljude i decu posle vatrometa u Zalivu anđela, na ušću reke Pajon u Sredozemno more, zašto će Olimpija u istoriji ostati upamćena ne samo kao mesto gde su održane prve Olimpijske igre 776. godine pre nove ere, već i kao naziv tržnog centra u kojem su neki neljudi pucali u ljude, zašto su u gradu u kojem je lepo jesti čokoladu i ući u Atomium, atom kristala gvožđa uvećan mnogo biliona puta, neki putnici zauvek ostali na aerodromu, zašto su neki ljudi ispili svoje poslednje kapi vina u gradu u kojem Mona Liza i danas čuva tajnu svog osmeha? Nemam odgovor ni na pitanje možemo li na put oko sveta – put istorijskih i kulturnih spomenika, muzeja, gradova i kojih.

Dok ja gledam dva dečaka na malom-velikom ekranu kako odlazeći u smrt ostavljaju istoriju bez odgovora, dok ja tragam za odgovorima na pitanja koja mi je sin postavio, on i mnogi drugi dečaci tragaju za pokemonima. Rado bi on, kao i svi ti dečaci, ove subote, jula i ovog letnjeg raspusta tražio te, neke imaginarne neuhvatljive, nedodirljive pokemone na platou između Hrama svetog Save i Narodne biblioteke. Oni bi ih tražilu tu – u Karađođevom parku i nekim drugim ulicama Beograda i drugih gradova Srbije. Neki drugi dečaci po Šanzelizeu od Trijumfalne kapije do Trga Konkord, po Hajd parku i u Kensingtonskim vrtovima, Aušvicu i privatnim posedima. Dok se je borim protiv svog dečeka i njegove želje da juri pokemone, neki drugi veliki ljudi, koji su i sami nekada bili dečaci i možda i danas imaju sinove i ćerke, postaju nevidljivi, nedodirljivi i imaginarni pokemoni za kojima traga cela planeta i od kojih će možda i stradati.

Ne znam odgovore, ne znam ko su pokemoni, ne želim da ih jurimo ni ja, ni moj sin, ni bilo čiji sin i ćerka. Ne želim da stradamo od nevidljivih, nedodirljivih, ali stvarnih, postojećih Pokemon ubica i samoubica. Želim da sednem u voz i sa svojim sinom i ljudima koje volim obilazim gradove sveta i u njima ljude koji su se davno odselili iz naše surove stvarnosti u bolju budućnost.

Dok sabiram misli i emocije tempom kojim odjavna špica klizi mojim malim-velikim ekranom, pratim prugu na svom zidu. Ona me vodi na obalu Atlantskog, Tihog, Indijskog okeana, Crvenog mora i Sredozemlja. Ukrcavam se u Nautilus, tražim Atlantidu, upoznajem kapetana Nema, prisećam se obavezne lektire, Žila Verna i nekih davnih julskih dana svog bezbrižnog detinjstva. Volela bih da moj sin, ja, čovečanstvo, otkrijemo blago morskih dubina, čari života na Zemlji, druge lektire, gradove i prostranstva. Plašim se da ćemo možda nestati u divovoskom vrtlogu, Maelstromu, kraj obale Norveške ili neke druge ako pokemoni, nevidljivi, ali stvarni, nastave da se kreću, raznose sebe i decu, ljude oko sebe, našu stvarnost i budućnost.

Advertisements