SRPSKI PACIJENT

1. Dan – HODNIK – NEŠTO IZMEĐU Utrčavam u uzani, mračan hodnik. Zovem ga „Nešto između“. Između života i smrti, sna i jave, dostojanstva i poniženja. Sve na jednom mestu: bubrezi, prostate, infarkti, polomljeni ekstremiteti. Svi na jednom mestu: kardiovaskrsli, mumificiranih izraza lica, balsamovani od bolova, članovi familije koji prebiru po imenicima svojih mobilnih telefona tražeći one kontakte za “ne daj Bože, nikad se ne zna“ situacije, proširena porodica obolelog Roma i poneki dobri komšija. Svi – nosioci zdravstvenog osiguranja, osigurana lica, poreski obveznici države u kojoj živimo i ostvarujemo pravo na zdravstvenu zaštitu i negu. U ovom Sabirnom centru, nešto između života i smrti, svi mi još uvek verujemo u ovozemaljski život, za njega se i borimo. Neki naši faraoni možda veruju i u zagrobni, zidaju neke svoje hodnike u svojim piramidama novcem poreskih obveznika, a svoje bolesti i smrt podnose u uslovima dostojnim čoveku, ne i poreskom obvezniku.

Pokušavam da udahnem malo preostalog vazduha. Svežeg vazduha u ovom hodniku nema. Udišem miris divne espreso kafe iz automata na početku hodnika. Osećam miris, ukus, tako bih je rado ponela. Specijalisti u belom i aparat za kafu ostaju kraj mene, hodnik “Nešto između“ iza mene.

Sledim instrukcije, trčim, ulazim u pasarelu. Tiho je, prostrano, sama sam sa strepnjom i nadom. Zrak sunca se prelama kroz staklo kroz koje mi pogled luta po fasadama klinika nizanih kroz istoriju, nepromenjenih kroz istoriju. Plašim se da i moja sapatnica ne uđe u istoriju. Ubrzavam korak.

SEZAME – ZEMLJO, OTVORI SE

Dolazim do staklenih vrata. Ne reaguju na moju pojavu, ne otvaraju se. Kraj mene oniža žena kuca po brojčaniku kraj vrata. Pritiska čitav niz brojeva, znam da greši, nema ih puno u šifri. Ko bi pamtio toliki niz? Ja niz ne mogu da nanižem, gledam u staklo, ponavljam: “Sezame otvori se. Zemljo, otvori se“! Sa druge strane se ne pojavljuje Sezam. Grebala bih po staklu, luplala, ali pristojnost mi nalaže da potisnem paniku. Kucam, ulazim u hodnik. U njemu zatičem prazna kolica, prazne klupe, naslagane boce infuzije i miris bolnice. I aparat za kafu. Nezaposlenima strogo zabranjen pristup. Stojim, čekam zaposlenog, Sezama, faraona, Asklepija, Hikea, Hermesa, bilo koga. Najzad se pojavljuje njeno visočanstvo – medicinska sestra. Mlada je, lepa, zgodna i podrazumljivo neljubazna.

Svesna svega, mirnog glasa i ujednačenog tona, postavljam jednostavna pitanja na koja dobijam više nego jednostavne odgovore. A odgovori govore sami za sebe. Informacije o ishodu operativnog zahvata i postoperativnom toku članovi familije mogu dobiti isključivo u terminu od 13-14h putem telefona ili lično, čak i ako se  transfer iz operacione sale u šok sobu okonča posle pomenute satnice. Naravno, pod uslovom da uspete da dobijete željeni broj ili vaš nadređeni ima dovoljno razumevanja i uvaži razloge vašeg izostanka sa posla u radno vreme. Uz blagoslov njenog visočanstva – medicinske sestre, možete izbeći 24-časovnu neizvesnost i povratak bližnjeg sačekati na pustoj klupi kraj aparata za kafu. Sedam, čekam, gledam u aparat i tako želim taj produženi espreso sa mlekom. Osećem i miris i ukus koji razbijaju ukus gorčine i miris bolesti svuda oko mene. Ne radi. Zamišljam da radi. Pridružuje mi se sestra, naravno moja, ne medicinska. Promiču minuti i po koji beli, svetlo plavi mantil. Zaustavljam jedan, usuđujem se.

POŠTAR ZVONI DVA PUTA

– Izvinite, niste zapisali moje podatke i broj telefona..
– Ne, nisu nam potrebni.
– Ali, koga ćete zvati u slučaju ne daj Bože?
– Ne, mi ne zovemo. Šaljemo telegram. Zamislite kada bismo sve zvali…
– Toliko vam pacijenata dnevno umire pa ne možete da postignete?
– Ne, zamislite zovemo i javi se dete ili ne daj Bože komšija….
– Da, ovako ćete ga poslati na kućnu adresu pokojnog pacijenta… koji živi sam. Njega ćete obavestiti da je preminuo prethodnog dana posle utvrđenog termina za pružanje informacija o njegovom zdravstvenom stanju.
– Takav je sistem! Obratite se njemu!

Sedimo u pustom hodniku. Zamišljam espreso i kružno kretanje telegrama. Reših da i ja pošaljem jedan sa lica mesta.

PRIMALAC: G-din Sistem na putu ka EU
POŠILJALAC: Osiguranik, poreski obveznik
ŠIFRA: Ne daj Bože KOMŠIJA

Poštovani g-din Sistem,
ja nikada nisam bila engleski, švajcarski, katarski pacijent. Nisam ni umrla u nekoj od država članica EU, verujem u ovozemaljski život i uredno plaćam porez i sve druge dažbine zemlji čiji sam državljanin. Ovom prilikom izražavam sumnju da Vi, uprkos ostvarenjima medicine kao egzaktne nauke, verujete u zagrobni život ili bar reinkarnaciju. Jer, telegramom kojim pored oficijelnih podataka koje protokol nalaže, saučešće izražavate samom pokojniku. Pokojnik ne retko živi sam, te ćete, ukoliko nije kod komšije na kafi, njega lićno obavestiti da saučestvujete u njegovom bolu i gubitku. Poštar uvek zvoni dva puta, ako pokojnik ne otvara, pije kafu u stanu preko puta, dobri poštar Mile, ostaviće telegram kod “ne daj Bože komšije“, što inače čini. Te, ako je i pokojnik tamo, oboje će biti blagovremeno obavešteni o smrti koja je nastupila prethodnog dana nakon 13-14h. U najgorem slučaju, Mile će ga ubaciti u sanduće, a neko će ga već do parastosa ili godišnjice otvoriti.
Ne daj Bože – da ne čuje komšija

 

2. dan – OTVORENA VRATA – RODITELJSKI SASTANAK

U Sabirni centar stižemo nešto pre utvrđenog termina za pružanje informacija o stanju pacijenata. Beše neki radni dan, nešto pre 13h. Na ulazu nas zaustavlja gromki glas koji se odzvanja hodnikom:

– Alo, gospodo, kuda?
– Mi smo gospođe! To alo sačuvajte za javljanje na telefon. I ne kaže se alo, već halo.

Godzila u belom, što je čini dodatno značajnom u sopstvenim očima, neočekivano ljubazno prima moju opasku, propušta je i nas zajedno sa njom.

Nalazimo se ispred šok sobe. Moja sestra, ne medicinska i ja. Nas dve i po najmanje dva člana uže familije pacijenata u šoku. Svi šokirani – čekamo. Hodnik je ispunjen nelagodom i neophodnim potrepštinama poručenim iz sobe zvaničnog naziva “Intenzivna nega“: ćebad, pidžame, pelene za odrasle, pribor za jelo – sve što bi negu učinilo intenzivnijom, šok manje šokantnim. Nezaposlena žena uporno pokušava da pristupi strogo zabranjenom ulazu.

Vrata se otvaraju, izlazi zaposlena u belom mantilu sa spiskom u ruci. Govori tiho, odsečno, ne pružajući nam mogućnost da postavimo smislena i besmislena pitanja:

-M. T. – stanje stabilno

-R. F. – stanje kritično

-U. K. – nepromenjeno. Malo je nervozan. Da li je takav stalno?

Iza njenih leđa vrata šoka se otvaraju…

– Malo mesta………!

Izmičemo se svi, u tišini iščekujući da budemo prozvani. Kraj mene klizi opozvani. U plastičnoj kesi posebno namenjenoj za tu svrhu. Gledam ga ja koliko i ostali. Odokativno odmeravamo dužinu i širinu, do pre par minuta visinu i težinu. Pokojni Toza, laknulo je svima kojima opis bližnjeg sa spiska odstupa od Pokojnog Toze. Ode Toza, mi ostadosmo, prozivka se nastavlja.

– Na kraju moram da vas upozorim da ćemo biti prinuđeni da pacijentima zabranimo upotrebu mobilnih telefona ukoliko nastave da ometaju rad osoblja dezinformacijama koje vam prenose. Toliko za danas. Uskoro će sestra pokupiti ono što ste doneli (sapune, toaletne papire, ubruse…).

13.10h Vrata su zatvorena, roditeljski sastanak završen, Pokojni Toza klizi kroz suteren. Ja stojim kraj pokvarenog aparata za espreso i maštam da ga pijem. Baš u tom hodniku.

Narednih dana

Narednih dana ja sam obilazila hodnike i zdravsteno osiguranje u sobama neke druge klinike, sazidane na prelazu XIX u XX vek, za vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića. Tragovi daleke prošlosti svedoče o njenom istorijskom značaju, dok tragovi bliske prošlosti i zamrznute stvarnosti svedoče o nama samima i g-dinu Sistemu. Više stepenica nego bolničkih ležajeva, kreveti koji pacijentima omogućavaju miran san u sedećem položaju, federi namenjeni masaži kičmenog stuba i sedalnog dela inače gotovo nepokretnih obolelih, izbalansirani jelovnik u kojem dominira hladna riba intenzivnog mirisa i bez prepoznatljivog ukusa. Svakoga dana iznova osiguranici začinjavaju nju i iluziju života prokrijumčarenom vegetom. Monotonija istovetnih, usporenih sati biva prekinuta sporadičnim kružnim turama, tzv. TOUR DE TRANS na kojima osiguranici imaju priliku da razgledaju monumentalne fasade kompleska Sabirnog centra grada u kojem žive, arhivskom građom i muzejskim primercima medicinskih aparata. Sve to nepokriveni u pidžamama, izloženi vetru i pogledima ostalih obučenih bolesnika namernika. Valjda dress coda radi.

“KIL“ CENTAR – IMAM UPUT

A onda su usledili Dani mrmota. Ja sam bila taj mrmot. U lokalni Dom zdravlja, u daljem tekstu “Kil“ centar, stizala sam tačno na početak pauze, predavala obe knjižice – onu kartonsku trokrilnu sa gomilom ispisanih brojeva kartona po raznim klinikama i onom novom, čipovanom, još uvek neupotrebljivom. Tri šaltera, tri polukružna otvora u staklenim paravanima, dve Grizli i jedna medicinska sestra. Ispred Grizli sestre stoje slabovidi deka i baka oštećenog sluha. Deka povijene kičme drži drveni štap, baka karirani ceger. Grizli reži kroz polukružni otvor: “Morate da zakažete. Sistem je promenjen, prepišite broj Call centra, važi za ceo grad, zovite i zakažite kod izabranog lekara. Sledeći…“ Slabovida baka vadi iz cegera papirić istrgnut iz nekog rokovnika, spisak za “Aman“ sa dve stavke velikim slovima ispisane HLEB I MLEKO. Nesigurno moli deku oštećenog sluha da joj izdiktira broj KIL CENTRA. Deka odlaže štap, diktira i istovremeno vadi novine i na dnu strane Među nama piše ubitačni broj. Oboje su upisali KIL CENTAR, mogu pravo u njega. Ja sam kao pravi mrmot preslagavala donetu medicinsku dokumentaciju i svoje strpljenje do kraja radnog vremena, jer logično nisam bila zakazana u Kil centru. A moji dani ne bi bili dani mrmota, niti bih ja bila jedna od njih da istu radnju nisam ponavljala četiri puta, istim redosledom u istom vremenskom intervalu i sa istim ciljem – dobiti uput. I ne bih očajavala sa ostalim očajnicima, osiguranicima, po čekaoni kraj aparata za esspreso kafu koji NE RADI, da su upućeni znali gde upućuju moju sapatnicu. Četvrtog dana iz Kil centra istrčala sam sa primetnim prkosom na licu koji sam podarila svakom slučajnom prolazniku, uz svaki put u sebi ponovljenu rečenicu – IMAM UPUT. Espreso ni ovde nisam popila.

OTPUST – DOBROVOLJNI PRILOG

Nakon tri nedelje kruženja po hodnicima i ordinacijama, uspešno izvršene intervencije i nespornog angažovanja izvrsnih lekara, moja sapatnica i ja smo, uz prethodno pribavljeni uput, dobile i otpusnu listu sa klinike u koju se tek uputila. Otpust ne bi bio zanimljv da ga nije obeležilo mnoštvo gluposti kao uostalom i sve prethodne faze boravka u Sabirnom centru. Tako su nam bez prethodne najave, nagoveštaja i dužnog obaveštenja sabrali troškove participacije ugradnje inplanta. Milka sa odeljenja za otpust pacijenata, prostorije bez prozora ispunjene rasutim registratoruma i razvaljenim fiokama, angažovano mi je objašnjavala da je propust usledio usled nedostatka jasne procedure i protokola o predočavanju pacijentima informacije o nužnosti plaćanja participacije. Negodovala sam, više hira i nepravde radi. Milka mi je uz asistenciju Načelnika – valjda odeljenja za otpust, objasnila da je medicina humana nauka. Nekorektno bi bilo životno ugroženim ljudima dostavljati predračun troškova njihovog preživljavanja. Bezbolnije je to učiniti kada im se zdravstveno stanje stabilizuje i oni budu već spremni da napuste ustanovu. Da, manje boli. Na kraju mi oboje objasniše da nisam dužna izmiriti tu obavezu ukoliko nisam u mogućnosti, jer – da, medicina je humana nauka. Humanizam i renesansa u Sabirnom centru. Ja sam renesansu doživela po izlasku iz Otpusta pacijenata. Ugledah aparat za kafu. Bojažljivo, korak po korak, nošena omamljujućim mirisom espresa, priđoh napravi, ubacih papirnu novčanicu koju je naprava halapljivo progutala, a iz nje ispade plastična čaša sa irskom kafom. Prava, topla, mirisna irska kafa sa osetnim primesom alkohola – usred klinike. Ponovih postupak “za sve pare“, preostale od utvrđene participacije. Uplatih ja taj dobrovoljni prilog, donaciju ili participaciju, pokupih svoju sapatnicu i sa svim donetim pokretnim stvarima odvedoh nju nepokretnu u toplinu doma njenoga.

LEKOVI ILI PENZIJA – BIRAJTE SAMI

Troškovi lekova prepisanih u otpusnoj listi iznose 80% primljene penzije moje sapatnice. Tih dana, odlukom nadležnih, smenjeni su načelnici i direktori nekih klinika širom Srbije zbog propusta načinjenih u lečenju pacijenta i neadekvatnih uslova lečenja. Penzije su povećane za kutiju-dve Brufena bez participacije.

Živi bili, pa preživeli!

Advertisements