SILOVANJE NAKON SILOVANJA – SUDSKI POSTUPAK U VIŠE ČINOVA

Tekst je moj pokušaj da ponudim odgovore na brojna pitanja koja se ovih dana uz mnogo neukusa i degutantnosti otvaraju u našoj javnosti. Tekst je svedočenje svedočenja, dug je, jer je i postupak dug. Svako može da odustane od čitanja, ali ne i žrtve koje bi odustajanjem rizikovale da budu dodatno anatemisane, optužene i proglašene krivim za lažno svedočenje. Ovom prilikom zahvaljujem se NJOJ i članovima njene porodice na iskazanom poverenju i saglasnosti da ovo svedočenje predstavim onima koji su zainteresovani da ga pročitaju. Većina žrtava nikada ne progovori, neke zauvek zaćute, neke ostanu bez glasa. Četiri godine, dvanaest svedočenja, dva suočavanja, šest žrtava, jedan krivični postupak, veštačenje njenog mentalnog i psihičkog zdravlja, minimalna zaprećena kazna od godinu dana, minumalne šanse da dokaže da se delo dogodilo, da nije želela i uživala u njegovom izvršenju, izrečena kazna zatvora od godinu i dva meseca, puštanje iz zatvora nakon sedam meseci zbog dobrog vladanja, koeficijent inteligencije dokaz da je delo postojalo ili da ga je mogla izbeći. Incest, pedofilija, silovanje… postoje u našoj stvarnosti, da li i u sudskoj praksi?

SUDSKI POSTUPAK U VIŠE ČINOVA

Vraćala sam se sa letovanja provedenog na žutom ostrvu u Egejskom moru. Radovala sam se povratku u beli grad kraj vode, šarenim ljudima koje volim,  zelenom ekranu sa igračima u dresovima različitih boja. Nisam se radovala bezbojnim igračima na političkoj sceni, sivoj stvarnosti, ružičastom informativnom programu. Na početku koridora, odmah nakon ničije zemlje, sačekala me je crna hronika. Isprekidani koridor je bio preda mnom, i vreme za put kroz njega i moju savest, dilemu i odluku.

Setila sam se da sam pre svega par godina tim koridorom mučila svoju savest, istim povodom. Mučila i odustala, uprkos potrebi da progovorim, podržim jednog oca i majku, i ne samo njih, već i neke druge očeve, majke i iznad svega – ćerke, sestre, majke, drugarice, žene i muškarce. Srbija je promicala kraj mene dok sam ja na trenutak otplovila na daleko zeleno ostrvo. Na dalekom zelenom ostrvu, okružena plavim morem, pod nekim drugim nebom i mesečinom, danas živi ona. Preživela je, otišla tamo gde često pada kiša, spira bol, magla zatire prošlost, gde je muzika nežna, a ona sklupčana u sigurnoj stvarnosti. Rekla je: „DA, PIŠI, IMAŠ MOJU SAGLASNOST“. Zato pišem. Pišem jer dugujem njoj, njenoj hrabrosti, upornosti, rešenosti, prkosu i savesti. Pišem, jer one koje su preživele ne pišu, a oni koji nisu doživeli ne znaju – zbog onih sa predrasudama i onih lišenih njih, zbog svih nas.

Bilo je dugo, toplo, sankcionisano leto početkom 90-ih. Sve je bilo sankcionisano, sem nasilja. Čini mi se da ničega nije ni bilo sem nasilja. Ja sam sedela u maloj prostoriji Doma omladine. Bila je to ista ona prostorija u kojoj je nastao moj tekst Tata kupi mi auto, bicikl i romobil. Sedela sam neoporavljene savesti i svesti kada sam je prvi put čula. Mirnim, jednoličnim i tihim glasom izgovorila: „Ja sam silovana“.

Sedela sam, slušala i shvatila da sam od tog trenutka i ja silovana, jednako kao i svaka druga devojka, žena u mom gradu, zemlji pod sankcijama i na planeti. Postala sam žrtva i svedok silovanja koje je započelo u nekoj šumi, uz pretnju oružjem, primenu nasilja i zastrašivanja najgore vrste, psihološke manipulacije. Trajalo je narednih godina, sukcesivno, kako se odvijao sudski postupak. Trajalo je uz imperativ pamćenja detalja, verodostojnog svedočenja saglasnog sa svim prethodnim do tada datim, uz pretnje i poniženja od njega, ovlašćenih lica i sistema.

Odluku da prijavi nasilje, o njemu obavesti roditelje i upusti se u nešto što ni jedna  ni druga nismo znale kuda vodi, donela je sama. Sve odluke je narednih godina donosila samo ona. Ja sam bila tu, ja sam bila svedok i podrška, glas razuma i uteha u dugim trenucima ćutanja, emotivne praznine, telesne nemoći i psiholoških kriza. O njima može govoriti samo ona, jer samo ona zna kroz šta je prošla, šta je ostavila iza sebe i koliko bole ožiljci koje nosi. Ja mogu govoriti samo o POSTUPKU I POSTUPCIMA, postupanjima. Zato neću govoriti o događaju, jer rekonstrukcija je mnogo u medijima, degutantne su i vređaju žrtve, njihove porodice i bližnje. Neću govoriti ni o njemu. Nije vredan opisa. Ali je vredan napomene i opomene. Nisu to neki muškarci sa latentnim, lečenim ili zanemarenim poremećajem ličnosti. Niti su to momci iz hronika, neki bolesni, prepoznatljivi likovi agresivnog ponašanja i sa čudnim izrazom lica. Tu su oko nas. Mnogi su ljubazne komšije, kolege u usponu karijere, drugari, poznanici. Baš kao i žrtve.

I ČIN – PORTIR

Stajala sam kraj ulaznih vrata stanice policije opštine u kojoj je živela. Stajala sam zamrznuta od nelagode i straha. Ona se pojavila, zamrznuta od nelagode, straha, paralisana od bola i neizvesnosti, bez izraza na licu. Roditelji su nosili nju i izraz skamenjenog ostatka lica.

Portir odmrznutog, znojavog poprsja, koje je provirivalo između revera njegove službene uniforme, upita: Zašto ste došli?

– Došli smo da prijavimo krivično delo.

– Dobro, pljačka znači – soba 6.

– Nije pljačka, možemo li u sobu.

– Ne. Koje delo?

Otac tiho izgovara: Silovanje.

– Silovanje. Pa, ne znam, ipak onda 6.

Portir se zamrzava. Mislim da je prvi put u svom radnom veku čuo i video žrtvu silovanja i njene roditelje.

Ulazimo u sobu 6. Dvojica uniformisanih, doduše zakopčanih lica na dužnosti gledaju izveštaj sa ratišta na poslednjem dneviku RTS-a.

– Šta prijavljujete?

Otac tihim tonom izgovara: silovanje.

Obojica pomeraju pogled sa ratišta i njima prelaze preko nas. Dobro, ko je silovan?

Otac tiho: Moja ćerka.

Ona se oglašava, drhti, glas joj je ujednačen, monoton. Meni su rekli da napustim prostoriju. Vrata su ostala otvorena, jer bilo je dugo toplo leto. Slušala sam je ja, slušali su roditelji, uniformisana lica na dužnosti i portir. Kada je završila iskaz, zavladala je neprijatna tišina. Čulo se samo njeno ubrzano disanje i pokušaji da udahne vazduh. Znate šta, mi nismo nadležni za ovo teško krivično delo. Idite u Gradski SUP, zadnji ulaz, kod dežurnog inspektora.

U kolima otvorenih prozora sedimo i ćutimo. Otac vozi i bori se sa koncentracijom koja popušta, suzom koja klizi mimo kontrole, majka tiho jeca i pridržava kesu sa skupljenom garerobom. Ona drhti, bori se za vazduh, pridržava ruke. Ja sedim zamrznuta na mestu suvozača i gledam dugu ulicu dugačkog naziva, praznika koji je nekada dugo trajao. Put ka dežurnom inspektoru traje dugo, i svi se borimo.

II ČIN – DEŽURNI INSPEKTOR

Portir, zvaničan, odsečan na visini zadatka, uz prethodno pribavljenu informaciju koje krivično delo prijavljuje, usmerava oca i nas ostale u sobu 3 kod dežurnog. Dežurni je dežurao van kancelarije celih, dugih, mučnih sat vremena tešenja, sve vidljivijih manifestacija uznemirenosti, panike i straha. Ona sedi, pridržava ruke, drhti. Dežurni stiže, prelazi pogledom koji valjda stvara kompletni psihološki profil svakog člana porodice, ponaosob, ali i odnosa unutar nje. Poziva je u kancelariju. Ja sedim, znam da me neće pustiti. Majka kreće za njima. Dežurni se okreće i drsko dobacuje: „Valjda ume sama da govori, punoletna je“. I jeste bila tek nešto više od toga, ali ne i da ostane sama. Ali pravila su pravila, dežurni ih je poštovao, poštovali smo ih i mi. Bila je iza zatvorenih vrata još čitav sat. Otac se nije borio sa suzama, pustio ih je da klize niz bradu koja je već počela da niče. Majka je glasno jecala, kesa je stajala na stolici. Ja sam sedela zamrznuta.

III ČIN – ZAPISNIČAR

Vrata se otvaraju, izlazi dežurni, briše znoj sa čela, izlazi ona, pridržava ruke. Prelaze u prostoriju u kojoj sedi na svom radnom mestu čovek sa naočarima velike dioptrije. Papir je uvučen u pisaću mašinu, indigo podmetnut između listova. Sve je spremno za prvi pisani zapis, opis. Vrata ostaju otvorena, prozori su otvoreni, zavesa se lagano viori na promaji. Stojim kraj vrata, krijem se da ne primete da slušam. Trudim se da sve memorišem, jer znam da je važno. Zna i ona, ali znam i da nije u stanju da pamti. Dežurni diktira siže koji počinje da zvuči kao slučajni susret završen nespretnim seksualnim činom. Ona ga ispravlja, koriguje, ponavlja: „Vikala sam, pokušavala da otvorim vrata, molila, nudila novac, zlato, nisam smela da ga udarim, veći je, snažniji od mene, pretio je pištoljem! Nisam želela, nisam imala kuda i kako da bežim, bila sam u šumi na obromcima planine kraj grada. Razumete?“ Čujem je, gledam oca, majku, kesu na stolici.

– Valjda ja diktiram zapisnik.

– Ali ja dajem iskaz. Ono što diktirate nije moj iskaz!

Stiskam pesnice, znam da je prelomila, boriće se, kao u šumi, i izboriti. Dežurni diktira korigovanu verziju, ona pokušava da stavi svoj potpis. Čujem kako joj govori: „Devojko, saberi se i napiši svoje ime već jednom“. Tajac. Čujem udaranje pečata. Kraj. Ona izlazi, pridržava ruke. Ulazim sa kesom, pitam: „Da ostavim njene stvari u kojima je bila radi uzimanja tragova? Hoćete li identifikovati telesne povrede i izvršiti ginekološki pregled?“

– Ne. Nije tvoje da brineš o tome, šta si ti uopšte?

Smeje se pri pomenu SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja. Vodi je kod lekara. Postupak je gotov.

– Javićemo joj ako ga nađemo.

Napuštamo dugačku ulicu i ulazimo u dugačak put sa neizvesnim krajem, pun straha, pretnji, nemoći.

III ČIN – ODELJENJE ZA SEKSUALNE I KRVNE DELIKTE

Jutro. Svanulo je, ja još nisam zaspala, verovatno i neću. Zvoni telefon. Našli su ga. Jurimo dugom ulicom. Dan je, pre podne, zgrada puna dežurnih i ostalih inspektora, uniformisanih i onih neuniformisanih. Iz kancelarije na spratu izlazi žena prijatne spoljašnosti, zvanična koliko služba nalaže, ali pogleda koji uliva nadu. Uvodi je u prostoriju i okreće se ka meni. Razmenjujemo poglede, vrata se zatvaraju. Sedim, plačem, mama jeca, tata je na poslu. Nakon sat i po, izlazi žena prijatne spoljašnosti, nežno dodiruje maminu ruku, saopštava da je ona dobro, piše zapisnik, ostavila ju je da to učini sama, lišila je mučnog suočavanja i identifikacije jer je izlišna. Ona je iz sobe izašla nekako mirna i saslušana. Tada smo saznale da je priveden, da je priznao izvršenje krivičnog dela, da je ona peta žrtva koja je prijavila silovanje od strane istog, policiji poznatog ali i bliskog lica. Nijedna prijava nije otišla duž duge ulice, dugog naziva ka Palati pravde. Sve su ostajale kod dežurnog, a u Palati pravde su se odvijali neki drugi postupci za neka druga dela. Krađe – protivpravno oduzimanje pokretne imovine, možda. Njoj je te noći ukradena njena jedina i najveća imovina. Ostala je nepokretna u slobodi kretanja. Napustile smo zgradu u kojoj sve počinje, i izgleda sve se i završava.

IV ČIN-ISTRAŽNI SUDIJA

Palata pravde, veliki hodnici, mnogo vrata, Pentagon. Ne sećam se broja sobe, ali svega ostalog se dobro sećam. Vruće je, mnoga vrata su otvorena, čuju se žamor i pisaće mašine. Ona sedi, pridržava ruke, sada vidno modre, i izveštaje pribavljene od svojih lekara. Rođena sestra sedi kraj nje, drži je za ruku. Njega dovode. Hoda laganim sigurnim korakom u patikama skinutih pertli, sa pogledom punim podsmeha, pretnji i prezira. Gledam ga i mrzim ga koliko ima žene u meni, koliko ima čoveka u meni. Mrzim njegovu nameru, osionost, moć i spoznaju da poseduje moć. Ona sedi tako mala i sklupčana u stolici koju ne dodiruje. On daje iskaz, kratko, vrlo kratko, uvode nju. Nema je dugo. Izlazi policajac, unosi čašu vode i preti pendrekom. Oboje su u istoj prostoriji. Uspevam da vidim da sede jedan pored drugog. Istraga je završena. Nju iznose, njega izvode. Suočavali su se. Jedan spram drugog, sa rukama na leđima. Pretio je, plakala je, pretio je, molila je, pretio je, policajac je mahao palicom. Istražni sudija, javni tužilac, zapisničar i tri policajca prisustvovali su manifestaciji moći, zastrašivanju, otvorenim pretnjama i potpunoj paralizi duha i tela. Istraga je završena. On je pušten iz pritvora, postupak pokrenut, vreme je bilo pred njom.

Usledili su meseci i godine zakazivanja pretresa na kojima se nije pojavljivao, na kojima su raspisivali posternice sa pogrešnom adresom, imenom i prezimenom, JMBG-om. Ona je dolazila uredno pripremana da svedoči, suočava se licem u lice sa osobom koja joj je uzela sve što je do tada imala. Ostala joj je porodica i par prijatelja, ali on su bili dovoljan razlog da se bori za njih, svoje, njihovo doststojanstvo, ali i život mnogih drugih koje su bile tu na domah njegove ruke. I upravo tako, jedna je žena bila ponovo na domah njegove ruke, pesnice i pištolja. Ali, žena je dobrovoljno izašla sa njim. To je, logično, bio sasvim logičan alibi za silovanje. Jer, činjenica da se još uvek oporavljala od izvršenog hirurškog zahvata, kao i saznanje da ga je viđala u zgradi gde je radila, ironije radi – u istoj onoj ulici dugog naziva gde sve počinje i sve se završava, nisu bile dovoljno relevantne činjenice. I ništa nije imalo više nikakvu težinu. Sem samog života.

A ja sam živela neki svoj život, tu kraj nje i njenog života. Bila je to imitacija života, čini mi se, svih nas tih godina. Nje posebno. Polako se oporavljala, učila da se kreće sigurnim korakom, da diše, da sanja ponekad, plače.

V ČIN – GLAVNI PRETRES

Uhvaćen je prilikom racije u diskoteci u Budvi. Dežurni je zakazao ili otkazao poslušnost. Tako se i on našao u lisicama i sa njima deportovan u beli grad kraj vode. Bilo je ponovo leto, neko novo, digo i jednako toplo. Spremale smo se, preslišavale svaki zapisani detalj beleški sačinjenih nakon svakog do tada datog iskaza. Tih 90-ih statistika, praksa i advokati nisu nam ulivali nadu. Sve je ukazivalo na još jedan poražavajući i ponižavajući postupak, gotovo jednako bolan kao i sam čin silovanja. Jer ovo je bolno silovanje od strane sistema uz bezbroj smislenih i besmislenih pitanja.

– Koliko si imala dugmića na košulji? Koje je dužine bila suknja? Zašto si u vreme sankcija i nedostataka benzina i prevoza stopirala? Da li si davala povod verbalno ili telesno? Da li si doživela orgazam?

Imala je odgovor na sva pitanja, ali ne i spremnost na poraz.

Palata pravde, sudija, dva porotnika, zapisničar, njegov advokat, javni tužilac, njen advokat, njegovi saborci, ona i ja. Mama je čekala ispred. Ironije radi, još jedne u nizu, ja sam bila svedok njenog svedočenja, a ona je imala status svedoka sopstvenog silovanja. Zapravo možda je takav status i odgovarao stvarnosti, jer ona nije u njemu učestvovala. Izmestila se i čekala da prođe. Ali u ovom silovanju je učestvovala svom svojom energijom i dostojanstvom, telesnim i duhovnim integritetom. Suočavali su se, gledali oči u oči, uz pretnje.

VI ČIN – SUDSKO VEŠTAČENJE

Poslali su je na sudsko veštačenje kod kliničkog psihologa kako bi utvrdili njenu sklonost ka lažima, simulacijama, disimulacijama, pseudofantastici… Nalaz je ukazivao na izostanak pomenutih sklonosti, tešku emotivnu krizu i, da budem iskrena, ne znam zašto je to bitno, na natprosečnu inteligenciju.

VII ČIN – DONOŠENJE PRESUDE

Hodnik, ona ne diše, ne diše ni majka, najbolja prijateljica, ni ja. Prilazi njegov advokat, nešto govori, ona počinje da drhti i viče: „Sklonite se, ostavite me“.

U hodniku su i on i njegovi saborci, svi se smeju. Ulazimo, stojimo, presudu čitaju „u ime naroda“… Kog naroda? Onog koji vrši, pravda, zataškava, ne veruje, sumnja, odmerava? Ili onih devojčica i devojaka koje hodaju verujući da je dovoljno reći ne, makar i nebrojano puta, dok su pod pretnjom pištoljem, daleko od prve kuće, svetiljke, porodice, Meseca i neba oko njega. Sud izriče kaznu od godinu i dva meseca zatvora…

Ironija – grlimo se, uspela je, pobedila je sistem, predrasude, pretnje, njega. Za skromnih godinu i dva meseca, ali uz dovoljno saznanje da je bar svoju savest umirila, zabeležila ga imenom i prezimenom kao izvršioca silovanja, da je na sebe nanela neke nove mirise i krenula novim putem pod sazvežđem pod kojim traga za svojom srećom.

VIII ČIN – REDOVNI PRAVNI LEK

Presudu u pisanom obliku je primila par meseci nakon izricanja. Htela je i bila spremna da se i dalje bori i podnese žalbu. Kako je silovanje teško krivično delo, goni se po službenoj dužnosti, žalbu je mogao podneti samo javni tužilac, ali ne i ona ili njen advokat. A javni tužilac koji je gonio po službenoj dužnosti je odustao od službe te vrste, otišao u advokate, jer od nečega je moralo da se živi. Predmet je uzeo u razmatranje drugi, koji je zaključio da je kao osoba natprosečne inteligencije mogla naći izlaz iz situacije. Kako je on odustao od podnošenja žalbe na presudu, Viši (tada Vrhovni) sud je na osnovu žalbe branioca mogao samo da potvrdi ili poništi postupak, što za neupućene znači – puj pike ne važi.

IX ČIN – IZOSTANAK

Nikada nije dobila nikakvo zvanično rešenje. Kao da se zapravo ništa nije ni događalo. Ipak, kako je u Srbiji sve bilo nezvanično, pouzdano i blisko izvorima, tako je i do nje od jednog takvog izvora doprla informacija da je presuda potvrđena. Godinu nakon, saznala je da je bio na izvršenju kazne i da je pušten nakon sedam meseci zbog dobrog vladanja.

X ČIN

Dva meseca po izlasku iz zatvora, ugledala ga je na ekranu svog televizora, prepoznala glas i stas.

XI ČIN – ODLAZAK

Par nedelja nakon susreta na ekranu, spakovala je kofere, pokupila stečenu diplomu i punu torbu mirisa i uspomena. Na holu aerodroma stajali smo otac, majka, sestra, prijateljica i ja. Znali smo da odlazi daleko od grada na vodi, Meseca i neba iznad belog grada.

XII ČIN – ZELENO OSTRVO OKRUŽENO PLAVIM MOREM

Danas je supruga, majka, daleko na zelenom ostrvu. Preživela je, otišla tamo gde često pada kiša, spira bol, magla zatire prošlost, gde je muzika nežna, a ona sklupčana u sigurnoj stvarnosti. Rekla je: DA, PIŠI, IMAŠ MOJU SAGLASNOST.

. . .

Ja sam diplomirala na Pravnom fakultetu u Beogradu, godinama pružala podršku i pripremala žrtva silovanja za postupak koji ih čeka. Ja sam svedok svedočenja jednog svedoka. U jeku mog bavljenja ovom temom, držala sam predavanje studentima Pravnog fakulteta na predmetu KRIVIČNO PRAVO. Mislim da većina nije znala gde se nalazi Palata pravde, ništa o krivičnom delu silovanja i sudskom postupku.

Ako sam ovim tekstom, kao tada u amfiteatru, uspela da dočaram i sažmem očaj zvani SILOVANJE NAKON SILOVANJA, ona i članovi njene porodice biće mi dodatno zahvalni. Jer tekst nije nastao njih i mene radi, već radi onih koji su ga do kraja pročitali i nešto iz njega saznali.

Advertisements

One thought on “SILOVANJE NAKON SILOVANJA – SUDSKI POSTUPAK U VIŠE ČINOVA

  1. Mirjana kaže:

    Na zalost, da bi se pravo sprovelo, mora pre svega da se postuje pravna drzava. Ovde svako radi sta zeli 😦 Ostala sam zapanjena surovoscu sistema, gde zrtva biva iznova i doslovno maltretirana, umesto da joj se pruzi uteha i zlocinac kazni shodno zakonu, sve je izvrnuto naglavacke 😦 U ovakvom.vremenu nam jedino ostaje da se nadamo da se NIKADA necemo naci u ovakvoj situaciji. Bravo na upornosti, jer bi vecina ljudi poklekla, odustala slomljena i ophrvana tugom, razocarana…a krivac bi se (kao sto se na zalost to ovde najcesce i desava) nekaznjeno izvukao, da opet saceka neku mladu zenu koja jos uvek veruje da se sve to desava samo u krimo filmovima…

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s