PREDSTAVA EVROPA – MAJKA HRABROST, ZVANICE I JA

Kao što nisam bila filmski kritičar kada sam iznosila svoje viđenje filmova odgledanih na Festu, koji su bili vredni moje pažanje, tako ni ovom prilikom neću sebi dati pravo ni slobodu da predstavu „Evropa“ sagledavam kao pozorišni kritičar. Tu privilegiju prepuštam počastvovanima koji su se za to i školovali. Iznosim doživljaj i shvatanje predstave viđene očima žene, majke, supruge, Evropljanke bar po georafskom poreklu, kosmopolite i pacifiste po opredeljenju i najzad MAJKE HRABROSTI po prirodi datoj svakoj od nas, po malo.

Bila sam upoznata sa idejom kojom se rukovodila i autorka Ivana Sajko – kritički odnos prema ideji demokratije, osnovama na kojima je zasnovana, nužnosti njenog opstanaka. Prednosti i slabosti Evropske unije, paradoksima nastalim usled predvidivih i nepredvidivih istorijskih zbivanja, slabostima sistema koji poprima nagoveštaje urušavanja. Bila sam upoznata i sa izvorima korišćenim u osnovama ovog više nego pozorišnog komada: antički mit o Evropi i Zevsu, drama Bertolda BrehtaMajka hrabrost i njena deca“ i najzad sva istorijska zbivanja na raznim granicama o čijem će istorijskom značaju, uzrocima i posledicama istorija tek dati sud.

Sedela sam na galeriji Ateljea 212. Odličan pogled na pozornicu, zvanice i reakcije zvanica. Doduše, pogled na titl mi je bio ometen mojim neskladom dioptrije i naočara. I dok sam se uporno trudila da pročitam svaku reč koja mi je promicala pred očima, nisam bila u stanju ni da pratim, ni da shvatim. U trenutku sam osetila da divna žena pored mene plače. Prepustila sam se sebi: gledateljki-ženi-majci, nemom posmatraču kolona ljudi koji idu put nekog boljeg života. Nisam plakala, ali sve sam shvatila.

Naši mali mikrokosmosi – mi sami za sebe, nezavisno da li smo pripadnici lepšeg ili jačeg pola, mi u bračnim, vanbračnim, homo ili biseksualnim odnosima, mi omeđeni nametnutim ili državnim granicama, oni veliki i njihov makrokosmos čiji smo  mi mali samo zanemarljiv deo, počivamo na večitoj borbi, neskladu, sukobu interesa, nerazumevanju, zamkama koje sami postavljamo i sami u njih upadamo. Istorija se ponavlja, baš kao i što se naše lične dileme i drame ponavljaju, baš kao što su i sukobi između nas i onih sa kojima živimo samo neka od mogućih varijacija na temu, baš kao što je i traganje za srećom i boljim životom vodilo mnoge na neke nove puteve. Neki su vodili u stranputicu, neki ka Evropi, neki ka Pukovniku, neki u beznađe, seobe, deobe.

Ko je žena, Majka hrabrost? Ko su njena deca, ko je Pukovnik, da li je njegovo postojanje nužno Evropi? Da li smo mi deo istorijskog trenutka u kojem dugo stvarana institucija zvana Evropa, sa svim prednostima i manama jede svoju decu, da li demokratski sistemi demantuju principe na kojima su ustanovljeni, da li kapitalizam kao okvir i iluzija sreće i obećanog blagostanja donosi nesreću, bespuće i stranputice onima koji njemu streme i hipnotisano ka njemu hrle, dok se on sam po sebi lagano i neprimetno, ali osetno urušava? Samo su neka pitanja koja je ova predstava postavila i otvorila onima koji su ih u njoj prepoznali.

Pravila ne postoje ni da bismo ih slepo poštovali, ni da bismo ih kršili. Pravila postoje da bi omogućila opstanak, primirje, održivi razvoj za svakog od nas i sve nas zajedno. Da bismo opstali dok neko ne ispiše neka nova pravila.

Kada se predstava završila, imala sam jaku potrebu da zagrlim ženu koja je je sedela i plakala kraj mene. Nestala je pre nego što sam uspela u svojoj nameri. Pomogla mi je da se prepustim i shvatim, nadam se i ja njoj kada sam je, što sam nežnije mogla, dodirnula u toku predstave – ženske solidarnosti i utehe radi.

Pogled na zvanice sa balkona je bio očaravajuće ZVANIČAN. Svi smo sve shvatili: nas same, ljude sa kojima delimo emocije, ljude u čijem okruženju živimo, ljude koji hodaju ka Evropi, one koji upravljaju, koje vidimo i ne vidimo, one koji poštuju pravila i one koji ih pišu, one koji ih krše i najzad – istoriju koja se odvijala, odvija i odvijaće se. Ispisivati nove stranice mimo nas. Neki od nas, tamo prisutnih, pozvani su da pokušaju da pruže odgovore na postavljena pitanja. Ja nisam, iako tragam za njima.

Najzad, ako je zamišljeno da pozorište korespondira sa publikom, ja sam bila deo te korespondencije, a songovi u njoj još uvek poput eha obeležavaju dan nakon predstave.

Evropa, Majka hrabrost i njena deca, Barbara Cerar i ostali su odlično odigrali svoje uloge i prepustili nam da ih i mi sami igramo u stvarnim životima. Bar onoliko koliko nam omoguće reditelji predstave zvane istorija.

*Foto: Cankarev dom (Peter Uhan)

** Predstava “Evropa” Ivane Sajko, u režiji Primoža Ekarta, u produkciji Imaginarnih i Cankarevog doma iz Ljubljane, izvedena je 10. maja u Ateljeu 212, u organizaciji Delegacije EU u Srbiji, u saradnji sa Ambasadom Slovenije u Beogradu, u okviru manifestacije „Mesec Evrope“.

Advertisements