FINSKI ILI SRPSKI MODEL OBRAZOVANJA?

Imam sina, dužna sam naglasiti u pubertetu, koji se školuje u jednoj od brojnih škola u gradu. Mi kao roditelji, bake i deke, svi bočni i pobočni srodnici, a usuđujem se pohvaliti i dalji preci, pružili smo mu ličnim primerom uvid u značaj obrazovanja i sticanja odnosa prema njemu. Od ranog detinjstva edukovali, razgovarali, pokazivali, čitali, posvećivali pažnju vokabularu, trudili da podstaknemo kreativnost, probudimo interesovanja… Mislim da smo u tome i uspevali – koliko su okolnosti zvane „savremeni tempo života“ dozvoljavale.

Dete je krenulo u školu. Time je i obaveza i deo odgovornosti za širenje i usavršavanje znanja, prenet na: one koji su za to plaćeni, one koji pišu nastavne programe i planove i najzad – na državu kojoj je logično stalo do generacija koje stasavaju. Svi pomenuti za poslove koji obavljaju plaćeni su novcem koji svi, pa i oni koji nemaju decu ili su im deca davno stasala i otišla gde god, odvajamo kroz razne poreze na razne dažbine.

Ako bismo sudili po prvom, golim okom vidljivom rezultatu njihovog rada – ŠKOLSKOJ TORBI, baš su se naradili. Naši školarci samo treba da ih odnesu i vrate od škole do kuće. Naravno, i da sadržaj iz torbe prenesu i uskladište negde u raspoloživom delu memorije. Ako ništa drugo, ZAVRŠNOG ISPITA RADI. Kako se tolika količina napisanog prenosi i prezentuje – znaju oni koji su za to plaćeni. A koko su naša deca to obavila – znamo mi kao roditelji kada dobijemo ocene. A ocene JESU ILI NISU MERILO ZNANJA? Da bi ocene bile bolje, a naša deca pametnija, mora se poštovati pravilo DOMAĆIH ZADATAKA. Prosto pravilo trojno – tri neurađena – jedinica. Znači: nisi radio, te si zaradio.

A socijalizacija, tolerancija, komunikacija, solidarnost, konkurencija, sposobnost brzog snalaženja u nepoznatim okolnostima, takođe se uče i razvijaju u školama. O rezultatima svedoče: „VRŠNJAČKO NASILJE“, „TIMOVI ZA REŠAVANJE SLUČAJEVA VRŠNJAČKOG NASILJA“, „ŠKOLSKI PARLAMENT“, a više od svega naslovi u štampi, crnim hronikama, tematske emisije podstaknute aktuelnim dešavanjima po školama i najzad statistika. Broj časova, a kako razredi odmiču – samo minuta provedenih za knjigom naših školaraca rapidno pada. Nešto malo podignu prosek u osmom pred ZAVRŠNI ISPIT iz skromnih 7 predmeta.

Sinoć sam gledala film „Koga sledećeg napasti?Majkla Mura. Iako upoznata sa FINSKIM MODELOM OBRAZOVANJA, deo filma posvećen njemu me je gotovo rasplakao. Ali ne podaci izneti u njemu, ni statistika, ni koncept, već IZRAZI LICA DECE KOJA GOVORE O ŠKOLOVANJU.

Nedostatak ocena kao merila vrednosti, nepostojanje domaćih zadataka, odnos prema sebi i drugima, sagledavanje značaja obrazovanja i načina na koji se razvija, bili su u drugom planu. U prvom su deca, njihove izgovorene rečenice i osmesi.

Kada bi Majkl Mur, ministri prosvete i obrazovanja, vi, ja, pitali našu decu da kažu reč dve o njoj, koje bismo odgovore dobili? I kakvim izrazima lica bi bili praćeni? TU SMO GDE SMO. U SE I U SVOJE KLJUSE, pa KUD KOJI MILI MOJI.

Advertisements