MOJ ŽIVOT – DOVIĐENJA DRAGI PRIJATELJI, ODLAZIM U VEČNU SLAVU

Bila jednom jedna ruža, samonikla, opojna i otporna. Njen koren je sezao u unutrašnjost prostora u koji vazduh, voda i racio ne dopiru. Hranila se snovima, maštom i ljubavlju, skrivenim u tami. Hranila se zvucima koje je stvarala kiša, muzikom koju je obasjavalo sunce, pokretima kojima je prkosila vetru.

Bila je crna, drugačija, sa dva-tri vidljiva trna i bezbroj nevidljivih. Divlja, jakog mirisa, otrovnog ukusa, smela, drugačija.

Rasla je na polju prekrivenim šarenim cvećem slatkog ukusa i primamljivog mirisa. Cveće nije razumelo ružu, ruža se nije trudila da razume cveće. Zato se upinjala, propinjala, težila visinama kako bi se izdigla visoko, da dodirne zvezde, pleše sa njima i postane zvezda.

Kada je tama prekrila polje, cveće izgubilo miris, iluzija cvetanje, ruža je poprimila jarko crvenu boju, raširila latice i započela svoju igru. Prepustila se pokretima i svojoj prirodi. Nošena muzikom koja dopire iz daljine i pokretom koji dolazi iz dubine, putovala je kroz vreme i prostor na vrhovoma prstiju, bosa, obavijena dugom, mekom svilom. Viorila na vetru, mesečini i gorčini koju je nosila u sebi.

Na jednom takvom putu izgubila je svoja dva pupoljka. Otpala su istovremeno, potonula na dno Sene i njene duše. Obavijena crnom svilom, crnim mislima, obuzeta muzikom i setom, nastavila je da ispisuje pokretima priču o muzici stvorenoj dušom i duši nošenoj emocijama. Zanesena i ponesena iluzijom o ljubavi, telom koje prati, srcem koje pati, dodirom koji budi, plesala je, lebdela i odjednom sletela.

Cette nuit, sous la lune

Te noći pod mesečinom, ruža se spustila na ulicu Petrograda. Plavooka ruža, izvodila je svoj ples sa šalom, drzak, intrigantan, zavodljiv. Moj život. Njen govor tela, opori miris i zavodljiv pogled opčinili su Anđela ili Vraga.

Probudila je strast i poeziju u Anđelu, probudila je ludilo u Vragu. Anđeo je rečima plesao, voleo je srcem, njene pokrete pratio žudnjom. Ruža nije govorila jezikom Anđela, Anđeo nije govorio jezikom ruže. Govorili su i voleli se jezikom muzike i plesom vođenim strašću.

Ružu i Anđela je muzika odnela na neke drugi daleki kontinent. Ruža je cvetala, zavodila, plesala sa šalom, stvarala novu umetnost. Osvajala je nove prostore, telom i pokretima ispisivala nove stranice istorije i svoje bajke. Anđeo je kaskao, spoticao se, rasipao, gubio ritam, gubio reči i svoju ružu.

Anđeo se pretvorio u Vraga, pokidao latice, izlomio joj trnje. Predao se alkoholu i rekvijemu uz koji ona nije umela da pleše. Obavio je šal, ružin šal, pustio krv boje ruže, rastao se sa svojim rečima, stihovima, njom i životom.

Ruža je izgubila miris žene, ukus strasti. Venula je lagano, u ritmu muzike koju je pratilo njeno telo – ono malo preostalih kapi života i nade i mnogo kapi alkohola.

Clair de lune

U noći punog meseca, na obodu Nice, ruža je obavila svoj šal, pogledala u prijatelje i izgovorila: Zbogom prijatelji, odlazim u večnu slavu. Sela je u svoj “bugati”, otišla u večnu slavu.

Iza ruže ostali su šal, misterija i istorija.

Advertisements