RUŽA LUTANJA

Od tačke A do tačke B možemo stići – znanjem. Od tačke A do kraja sveta – maštom, reče neko daleko mudriji od mene.

Čudno je kako se neki događaji, susreti ljudi u našim životima. odvijaju spontano, bez najave. I prošli bi pored ili kroz nas da toga nismo ni svesni, da nam nešto u trenutku njihovog zbivanja unutar nas samih ne da znak upozorenja. Zaboravili bismo ih kao i dugi niz dnevnih sadržaja, nebitnih trenutaka i potrošenih sekundi i minuta našeg animiranog, dokumentarnog ili dugometražnog filma zvanog – život.

Sigurna sam da prepoznajete taj delić večnosti kada se slika, reč ili misao memorišu u našem sećanju bez ikakvog značaja i značenja. Ostanu tu memorisane. To su fotografije naših trenutaka, albumi crno-beli ili u koloru, sa ili bez kožnog poveza, uskladišteni negde u nekom delu nas. Zaostavština za budućnost. Mnogo godina kasnije – pojave se, isplivaju, iznenade, i tada shvatimo zašto su se uopšte tu i našle. Ako pratimo niz, možda sagledamo smisao, pomerimo ponešto u nama samima i shvatimo zašto se menjamo. Ko želi da se menja i ko za to ima hrabrost i snagu.

Davno, sećam se tačno trenutka – sobe, sebe, čula sam priču o čoveku koji je hodao po, čini mi se Evropi, i svojim kretanjem iscrtavao konturu ruže. Hodao je dugo i prešao mnogo.

Godine odlazaka mnogih meni dragih ljudi, i ne samo njih. Decenija čekanja, stajanja u redovima za benzin, lekove, hranu, život. Svi smo lutali, prinudno kretali, ali pravca i odredišta nismo bili sasvim izvesni. Možda i danas lutamo, po Evropi, karijerama, ambicijama, emocijama, brakovima…

Zapamtila sam to ime i prezime, tu ružu i tu deceniju. Razlog pamćenja ruže, imena i prezimena, nije mi bio jasan. Vremenom sam prestala da budem sigurna u ispravnost tog imena i prezimena, ali ruža je bila neizbrisiva. Kakva ironija – upravo sinoć, dok je ovaj tekst bio memorisan u mom računaru, u prvobitnoj verziji, sa slovnim greškama, nesređenim rečenicama, pomenuh u nekom komentaru na Fb-u Ružu lutanja, ime i prezime. Usudila sam se da, uprkos činjenici da je tekst već postojao u mom računaru, izložim svoju memoriju testu ispravnosti. Sve sam dobro zapamtila. Ne zato što imam dobro pamćenje, već zato što se samo tu i našlo.

Mogla sam i mnogo ranije da iskoristim mogućnosti koje internet pruža. Nisam htela. Često sam se prisećala te priče, i ništa više osim toga.

Pre par godina sam išla sa porodicom kolima na more. Odavno sam zamislila, a porodica se složila, da prespavamo u malom mestu, na padinama planine Pindos, u selu medveda – Mecovu.

Uživam u osmišljavanju naših putovanja, uvek se dobro pripremim, pogledam fotografije na raspolaganju i pročitam po nešto o gradovima, znamenitostima… Kada sam prvi put ugledala prizor zamrznute prošlosti smeštene među omorike i zelene borove, izgovorila sam: “Tamo moram otići”. Ali bilo je i drugih gradova, sela i borova koje smo planirali ili ostvarili, a da pritom, sem uživanja u njima, lepim uspomenama i anegdotama, nisam osetila onaj trenutak memorisanja u poseban kutak mog sećanja.

Ponovo nisam znala zašto. Prosto sam osetila neki putokaz u sebi. I sledila ga.

Kada sam kročila u tu bajku, zamrznutu prošlost, obojenu zvucima prirode, mirisom spokojnog života i čudne inspiracije, među ljude koji su mi ličili na amiše, okrenula sam se ka svojim momcima i nekom čudnom bojom glasa i jasnom intuicijom, rekla: “Želim ovde da da pišem knjigu, provedem par meseci sa vama ili sama”.

Ja, inače, svašta pričam, mudrujem, zabavljam se u vrtlozima svojih ideja, ali nešto slično nikada nisam rekla. Ja volim grad, buku, ljude, dešavanja, plašim se samoće i tišine. A pre i iznad svega, ja nikada nisam ništa pisala. Znali su to i moji momci i svi kojima sam po povratku pominjala taj trenutak, uporno i naglašeno.

Ja sada pišem. Sledim putokaz. Nešto je u meni otvorilo vrata mojim rečima, slikama, asocijacijama, emocijama. Dopustila sam im da lutaju, plove, putuju. Da, sve sam povezala. Moje reči putuju, lutaju ka Mecovu. Smisao još ne znam. Samo mi još ta karika nedostaje da shvatim sve. Ali me to lutanje ka Mecovu čini srećnom, jako srećnom.

Svi nekuda lutamo, sami ili u braku, dugim, kratkim vezama, mali ili veliki, stari, mladi. Jer da je život tako jednostavan, ne bi ga ni bilo, a mi se ne bismo ni kretali.

Dve decenije od Ruže lutanja, Evropom lutaju još neki ljudi. Mnogo ljudi. Ispisuju suviše duge i bolne putanje. I nije bitno da li s razlogom ili bez, gonjeni nečim, u potrazi za nečim, ali ljudi su. Njihova lutanja ispisuju daleko duže putanje, cvetove.

Advertisements