KESA – OBDANIŠTE; KESA – PORODILIŠTE; KESA – BEZ MESA

EGZISTENCIJALNI STRAH KESA – OBDANIŠTE (DETE)

Imala sam pune četiri godine kada su me roditelji upisali u najbliže obdanište u kraju. Do tog trenutka, u toplini doma moga, čuvale su me najpre moja pokojna baka, a u njenom odsustvu razne Dane, Nine, Nene…

Zvaću ih Nane. Neke Nane su bile drage, blagih kontura lica, neke sa utisnutom crtom nezadovoljstva na potamnelom čelu, a neke pomalo i brkate. Ipak, sve su se one starale da moje potrebe, kao i potrebe moje starije sestre – školarca, budu blagovremeno podmirene.

Tog perioda se sećam po ustaljenom redosledu dnevnih aktivnosti i izostanku kreativnosti naših Nana. To se od njih, doduše, nije ni očekivalo. Za razvoj mog unutrašnjeg sveta, mašte i dečjih fantazija, mogla sam se već tada pobrinuti sama. Srećom, radost bezbrižnog odrastanja, osvajanje te galaksije zvane parkić i okolina, delila sam sa sestrom, najboljom drugaricom i nekolicinom dobre dece finih roditelja iz male zgrade na obodu grada, kako dolikuje. Ta idila bila je prekinuta odlukom mojih roditelja da dalji proces razvoja moje socijalne inteligencije, adaptacije i socijalizacije prepuste instituciji zvanoj obdanište, kako dolikuje.

Sećam se tog prvog jutra. Uprkos svim psihološkim pripremama, adekvatnim objašnjenjima i idealizovanoj slici svega što me tamo čeka, slutila sam da odlazim u neku drugu galaksiju u kojoj mi neće biti naročito maštovito, idilično i bajkovito. U galaksiju u kojoj vladaju pravila, a meni su ona bila strana, u kojoj hrana miriše drugačije na sočivo i grašak, a ja ih ne volim. Iznad svega slutila sam da moram da uplovim u galaksiju u kojoj nisu tu moji mama i tata, sestra, moja najbolja drugarica i fina deca iz male zgrade. Tamo gde nije sve po mom. Obuli su mi patofne, poljubili uz podrazumljive reči utehe, okrenuli se i nestali što pre da im ne vidim suze, kao da ja nisam znala da ih brišu krišom. Ja sam ostala sa suzama koje sam brisala rukavom nove, za tu priliku kupljene bluze sa karnerima.

Stajala sam sa kesom u ruci. U njoj se nalazila sva moja pokretna imovina, sigurnost i nesigurnost, ljubav prema mami, tati, sestri, drugarici, Nanama, čak i onim brkatim. Nalazio se strah da ću biti ostavljena uprkos poverenju i obećanju, da neću znati da pronađem malu zgradu i galaksiju oko nje na obodu grada.

I najzad, dok ovo ispisujem, sagledavam da je u toj kesi bio još jedan strah: od socijalne (ne)prilagođenosti. Kategorički sam odbila da predam kesu, držala je, stiskala, grlila, ruke su mi se znojile, a ja sam čekala čitavu obdanicu da pobegnem iz obdaništa u svoj dom, galaksiju. I vratili su me.

Tada sam shvatila šta je toplina doma, ljubav prema bližnjem i isplativost kategoričkog otpora prema instituciji, makar to bila i vaspitno pedagoška ustanova.

Od tada mrzim zvuk šuškanja kese. Izaziva u meni neki strah i nelagodu.

KESA PORODILIŠTE (MAJKA I DETE)

Mnogo godina kasnije sedela sam u maloj prostoriji jedne od čitavih nekoliko ginekološko akušerskih klinika u ovom gradu. Prostorija u kojoj je zamišljeno da se trudnice udobno smeste sa potomstvom, bez prozora, dovoljno stolica verovatno srazmerno padajućem trendu nataliteta. A i ono malo postojećih je bilo toliko sabijeno da smo zbog uskog sedalnog dela, jedna drugu dodirivale povećim, ili u mom slučaju ogromnim, stomacima. Tzv. prenatalna socijalizacija.

Solidarne u svojim brigama, duhom odsutne, telom vidljivo prisutne, gledale smo film o svrsishodnosti i tehnikama dojenja. Film se ponavljao i ponavljao, podešen da okupira pažnju obe dnevne i noćne smene. E, tu nastaje problem. Smena. Kada nas je bilo već toliko da smo premašile brojno stanje planiranog potomstva po danu godišnje, morale smo da ustupamo jedna drugoj mesto srazmerno veličini stomaka. Od mene, Bogu hvala, niko nije očekivao takav gest dobrog vaspitanja. Kao u 11. mesecu, delovala sam potpuno nesposobno da sedim, a kamoli stojim. Većina tada beskrajno dragih budućih mama je već napustila čekaonicu za CTG. Meni godovo da nije ni bio potreban pošto su srčanu radnju mog deteta i mene mogli čuti i kroz zatvorena vrata.

Držim kesu u ruci sa pokretnom imovinom neophodnom za boravak u bolnici. U njoj je ponovo mnogo ljubavi – prema suprugu, zajedničkom životu, roditeljima, sestri, drugarici. Na finu decu iz zgrade na obodu grada nisam mislila. Ali, više od svega u njoj je sva još neiskazana ljubav prema toj bebi, mojoj bebi. A u kesi je i strah od porođaja, materinstva, sposobnosti i veštine da gajim, vaspitavam, pružam sve i još više, samo da bude srećno, bezbrižno i sigurno dete. Stiskam kesu, prepoznajem zvuk, dlanovi se znoje. Ali nemam kud. Moram ostati tu – u instituciji ginekološko akušerskoj klinici, poštovati pravila par dana, zgrabiti dete i pobeći u toplinu doma našega, u našu galaksiju.

Možda je i tada u kesi bio strah od socijalne prilagođenosti, a da toga nisam ni bila svesna. Ne moje, već deteta koje treba da odrasta, saznaje, edukuje se ovde u ovoj galaksiji.

KESA BEZ MESA (OTAC, MAJKA, DETE, DECA, MI)

Mnogo godina kasnije. Stojim u redu na kasi u Idei. Sabiram neke ideje, misli. Pravim plan kako da ponovimo Nemanjiće, množimo trocifrene i četvorocifrene brojeve sa potpisivanjem, pokušavam da saberem i oduzmem prihode i rashode do kraja meseca, pobrojim sve poklone za rođendane drugara iz parkića, vrtića, razreda. Mesečna rata za sport, engleski, kompjuter, Sony, GTA 3,4,5… džojstik, telefon, rekreativna nastava… Dobro, tu bi bio kraj. O, da patike i to dva para, za fizičko, a i ove koje nosi su mu već male; ide proleće – i jakna bi morala.

“Gospođo na redu ste”.

Mahinalno vadim iz korpe sve te aditive, glutene, parabene, hemiju. Pokušavam uporno i svaki put strpljivo da otvorim kesu, i nikad ne uspevam ni iz prve, ni iz druge, sve dok rezignirano i kao diskretno ne liznem prste kako bih je razdvojila, U poverenju, tako je najlakše. Kesa šušti, nervira me, opet emocije. Strah. E pa neću. Odustajem. Ponovo ću reći ne instituciji, pravilima…

“Izvinite, zaboravila sam novčanik”. Pobegoh.

Šta će mi kesa bez mesa. Idem tamo gde je sve po mom.

Ulazim u svoju galaksiju. “Mama, a gde ti je kesa?” Nije bilo kesa na kasi. Vratila sam se po torbu.

 

 

 

Advertisements