VREMENSKA KAPSULA

Upravo sam se vratila sa puš pauze. Stajala sam na ulici i, kao i prethodnih meseci, uživala u pogledu na kontraste kraja u kome se nalazim. Sudar malih, oronulih kućica i grandioznih vila koje uglavnom samo svojom veličinom opravdavaju dati opis. Prava vremenska kapsula. I upravo iz nje laganim korakom pojavili su se baka i dva unuka, rekla bih šestogodišnjaka.

Odjednom glasnije od zvuka dolazećeg voza, odjeknuo je glas deteta: „Život mi je prazan“. Ne, ne bih rekla da je pored mene prošao novi Šopenhauer ili neki novi genijalac na putu ka tragediji. To je samo eho njegove majke, oca, bake… I nisam uspela da ih pogledom otpratim do odredišta.

Vila ili staćara – ona je prazna, a i duša jednog deteta koje život upoznaje sa takvim prizvukom.

Advertisements