TITO I MI, KRAVE U KUPUSU, RUKE U TESTU

Oni koji su pročitali moj tekst „FB-globalna pijaca„, upoznati sa sa mojim ambicijama da na tom tržištu plasiram svoj proizvod „Handmade by Seli-B“. Istinite priče obično neobične žene. Danas je u ponudi jedna moja, jednako koliko i vaša priča o odrastanju generacije 70-ih, školovanju i opravdanim ili neopravdanim izostancima pripadnika iste iz „jedne zemlje seljaka sa brdovitog Balkana“. Kao povod za to poslužili su mi slučajni susreti sa imenima nekih vršnjaka koja videh na toj pijaci, a čije me prisustvo na ovim prostorima, s obzirom na ispoljene kvalitete još u prvim razredima osnovne škole, prijatno iznenađuje.

Učiteljica sa „ehotonom“ na osedeloj kosi već svojom pojavom je gradila autoritet i poštovanje kako nas „švrćana“, tako i roditelja (u daljem tekstu „švrća“). Švrćani su učili onu, kako beše „dajem Titovu pionirsku reč da ću marljivo učiti…“ i mnogo toga još, a Švrće su radile po industrijskim (sećate se one sada arhaične reči „gigantima“), radili od 06-14h, skupljali bodove za stanove i mahom ih i dobijali, prijavljivali se na letovanja preko sindikata od Pule do Ulcinja…

Zahvaljivale se Švrće onduliranoj učiteljici lampama sa što većim abažurima, ružnim reprodukcijama što većeg formata. A mi smo praćeni budnim okom druga Tita, čak i kada nije više bio budan, već glamurozno upokojen, učili: salinitet vode u najdubljoj tački Jadranskog mora, unutrašnje organe gmizavaca, vodozemaca, sklapanje i rasklapanje, podrazumljivo i delove puške M nn broj, pružanje prve pomoći u atomskom ratu… I sve smo mi to naučili. Uz to nosili štafete, igrali na sletovima, stajali mirno i vidno ožalošćeni tamo nekog 4. maja, useljavali se u bodovane stanove, letovali i slali razglednice, verovali da smo jednaki, jer smo nosili jednake kecelje. I nekako, ma koliko mi ta formulacija bila mrska, rado se sećam vaspitno-edukativne crtice svog razrednog starešine: „Krava pođe u kupus, dobi  batine i vrati se, krava drugi put pođe u kupus, dobi batine i vrati se, krava treći put pođe, zna da će dobiti batine i pobegne“. E pa, mnogi su iz moje generacije pobegli iz kupusa. Sa rančevima, koferima, nekom crkavicom, tek da se snađu za početak. Neki su poneli diplome, neki veštine, neki ništa. Njihovi švrćani sada tamo negde ne memorišu u svojim malim glavama unutrašnje organe zglavkara, poprečni presek vodokotlića i kao obaveznu lektiru čitaju „Ep o Gilgamešu„.

A mi koji smo ostali ovde, ostarela omladina 90-ih, skupljamo „švajcarce“ umesto bodova, letujemo na rate uplaćene u martu po Halkidikiju ili po susednoj nam državi, kupujemo komplete knjiga na rate preko škole, ako možemo, ili školski pribor Super karticom u Idei, biramo, glasamo, biramo, glasamo. I učimo sa švrćanima: monokotiledone i dikotelidone, definicije rečnog korita, brda, ko je kome šurnjaja, a ko jetrva, raspravljamo za i protiv veronauke. Tita više nema na zidu. Ponekad poželim da prelistam sva izdanja dnevnih, nedeljnih novina o njegovoj sahrani. Baš je bila nekako lepa ili to pamtim zbog kolorita i kvaliteta papira. Što se mene tiče najbolji je izborni predmet od 1-4 razreda osnovne koji se zove Ruke u testu. Ne znam da li ga je iko birao, ali da je ideja autora bila odlična.

Advertisements