RAZLIKE I SLABOSTI – PRIČA O NAMA SAMIMA

Juče sam pročitala i podelila dirljiv tekst, koji me je kao i većinu drugih koji su to isto učinili, duboko potresao i podstakao da i sama nešto napišem. Kao majka, osoba koja je početkom devedesetih provela 6 godina volontirajući na SOS telefonu za žene i decu žrtve nasilja, i usuđujem se reći misleće biće, ne mogu da ostanem imuna na priču o deci žrtvama vršnjačkog i porodičnog nasilja. Ne mogu da svoj stav ispoljim samo jednim „lajkom“.

To jeste priča podvučena i obojena nesrećnim raspadom jedne države, nacionalnim, verskim i kulturološkim razlikama. Ali, to je pre svega priča o NAMA SAMIMA. Svi smo mi na ovaj svet dospeli slučajno na različitim geografskim širinama i dužinama, kao pripadnici različitih polova, veroispovesti i predispozicija. Ali svi smo rođeni sebični, bez izgrađene empatije i socijalne inteligencije. Nju nam razvijaju roditelji, staratelji, šire okruženje i škola. Uz sve navedeno, na karakter i kvalitet naše ličnosti utiče i splet okolnosti zvani sreća. Ono što retki uspeju da kod svoje dece razviju jeste PRIHVATANJE RAZLIKA I SAOSEĆANJE PREMA TUĐIM SLABOSTIMA. Razlika se gnušamo i plašimo, a slabostima se podsmevamo.

Da li smo kao roditelji spokojni kada nam đak prvak sedi u klupi sa Adamom romskog porela, Ibrahimom ili Stipom, devojčicom čija je majka prostitutka ili otac u zatvoru, dečakom čiji su roditelji narkomani, devojčicom koja trenira fudbal i druži se sa dečacima ili plačljivim dečakom u roze majci? Zašto decu upisujemo na borilačke veštine da bi sa 4 godine bili spremni da se brane? Zašto je prelepi dečak sa kosom do pola leđa izložen pogledima brojnih roditelja u igraonici? Drugari iz kluba mu zavide na postignutim golovima, a roditelji se teše – nije gej, dobro igra fudbal.

Skloni smo da sudimo, a ćutimo, da se ne mešamo, jer to nije naš problem. I dok tako ćutimo i slušamo majku i dete kako ih dobri komšija tuče, dok ćutimo na roditeljskim sastancima, dok u septembru objašnjavamo ko su pederi, dok Ibrahim i Stipe sede na rezervnoj klupi, dok premijer u Sigurnoj kući pred kamerama imenuje dete i najbliži klub u kome bi mogao trenirati, neka deca trpe bol, oduzimaju sebi ili drugima život.

Za većinu Bog je na nebu. Za neke od nas on je u nama samima. Uvrstimo toleranciju i empatiju u naših 10 zapovesti i možda će svet biti bolji. Ili ćemo bar ređe sa zakašnjenjem plakati nad sudbinama neke dece objavljenim u medijima.

Advertisements