ANOREKSIJA: KAKO SAM IZGUBILA SVOJU TEŽU POLOVINU – 50 KILOGRAMA NEČEGA, SVAČEGA, NIČEGA

Ispovest namenjena devojčicama koje zamišljaju sebe, devojkama koje brinu kako ih drugi zamišljaju, ženama koje brinu da li muževi zamišljaju neke druge žene. Ispovest namenjena dečacima, momcima, muževima i svima koji bi rado pojeli sebe, ili podstakli svoje druge lepše i teže polovine da pojedu sebe.

Kao što napisah u nekom od prethodnih tekstova, začeta sam kao debeli fetus, udahnula život upravo onakva kakva sam i začeta, i nastavila istim apetitom da ga udišem i u narednim godinama i decenijama. Udisala i, čini mi se, gojila od svakog udaha, pogleda i pomisli na hranu. Ali i od vojvođanskih kulinarskih specijaliteta, čokolada punjenih endorfinom, pogačica na odmorima, divnog toplog hleba izdubljenog kroz sredinu, kikirikija koji smo najbolja prijateljica Mortiša i ja zobale verujući da podstiče rast naših nepostojećih grudi.

Ali, rastao je samo moj konfekcijski broj, a izbor tako željenih farmerki 501 ili onih širokih sa tregerima bivao sve manji. Mrzela sam proleće i svaku promenu godišnjeg doba kada sam se iznova suočavala sa svojim telesnim nedostatkom, pardon viškom. Mrzela sam vikende, jer sam ih provodila sama, plažu sam mrzela, a morala sam da na njoj provedem dva meseca letnjeg raspusta, mrzela sam hranu, ali uživala u njoj čak i kada je nisam bila ni željna, ni svesna.

Ali, moj unutrašnji svet bio je obiman i bogat koliko i ono što ga je ograničavalo. Moje telo. Bila sam nekako srećna u svojoj slobodi izražavanja, oblačenja, kreiranja svoje spoljašnosti kroz šešire, uključujući i dedin Borsalino, pelerine, duge suknje, karnere, muštikle, štikle, marame i uvek primetne viškove detalja. Mnogo godina kasnije shvatila sam da su me ljudi primećivali i pamtili po načinu odevanja i ekscentričnosti i uvek prisutnom osmehu. Da, uvek sam se smejala. Oči su mi se smejale, bile su site, bezbrižne i pune sjaja.

I tako, čokolada za čokoladom, kolač za kolačem, pogačica za pogačicom, dan za danom, kilogram za kilogramom… i stigoh neprimetno i nesvesno do 100.

I baš tada upoznah neko bezlično lice, lice sa ožiljkom, sasvim prosečne spoljašnosti, jadne unutrašnjosti, skromnih apetita. Ali ipak zainteresovanog bar prividno za moju malenkost. Naivno sam mu poverovala i prevarila se. Kada sam na nekim obromcima Avale pitala: “Zašto?”, rekao je: “Eto zato”.

Prestala sam da jedem.

Eto zato, proradio je inat u meni. Ni on, ni bilo ko drugi više neće reći: “Eto zato”. Ne meni.

Ne sećam se više kako je izgledao moj prvi dan, ni drugi, ni treći dan apstinencije – gladovanja. Mirise sam prestala da osećam, ukuse zaboravila, endorfin izgubila, osmeh naučila, sjaj u očima izgubila. Ali nisam bila ni gladna, ni žedna, ni željna. Hranila sam se inatom i rešenošću da promenim svoj identitet, da me ni bezlično lice sa ožiljkom, ni neka druga lica ne prepoznaju po onom po čemu sam bila prepoznatljiva.

Nakon mesec dana efekti mog inata su bili već dovoljno vidljivi i nagrađivani komplimentima. Nakon dva – mogla sam da obučem već i 501, nakon tri – počeli su da pomalo brinu, posle četiri sam izgubila menstruaciju, nakon pet zubi su počeli da se kvare i klimaju, posle šest – počela je da opada kosa.

Posle šest meseci gladovanja izgubila sam 50. Ostalo je 50, samo ime i prezime, čak ni šešir više nije bio isti.

Uspela sam. Više niko nije mogao da me prepozna, čak ni porodica, čak ni ja. Izgubila sam svoj identitet, sjaj u očima, endorfin. Eto zato. Ne sećam se kako.

Danas imam višak godina, i još uvek manjak kilograma. Imam divnu porodicu, divnog muža Harvija, divnog sina Toma, kucu B Daisy, kuvam kao i svaka druga žena, volim njih i život kao, čini mi se, ni jedna, ali još uvek se rado sećam vojvođanskih kulinarskih specijaliteta, čokolada punjenih endorfinom i pogačica. Ne znam zašto.

Advertisements