AERODROM „NIKOLA TESLA“ – NIČIJA ZEMLJA

Sinoć, nešto pre 19h, krećem sa sinom i psom na aerodrom po supruga. Kasnim u startu, trudim se da nadoknadim uludo izgubljene minute. Vozim 130, slušam sina i njegovu odu nekoj misiji u nekoj u mnoštvu igrica, zamišljam ulice Las Vegasa po kojima vodi bitku sa imaginarnom konkurencijom. Slušam Leonarda Koena, i moju Dejzi kako negoduje. U sebi se preslišavam: Studenjak, Zmaj, mala tabla – ne tu, velika tabla – piše „Aerodrom“.

Prestrojavam se blagovremeno svesna svoje slabovidosti, kiše, markacija i instrukcija. Valjda nisam toliko smotana, ubošću izlaz, osvetljeno je sigurno i dovoljno jasno.

I taman kad pomislih kako stižem na vreme, ponosna i ushićena, pogled mi osta na desnoj livadi kraj auto-puta. Livada, aerodrom i moj Harvi na njemu. Panika, odosmo u nepoznatom pravcu, sin, pas i ja. Bez Harvija, hrane (dobro, uvek imam 505 sa crtom), vode, granula, s praznom baterijom telefona…

Odosmo put granice, EU, ničije zemlje. Sa azilantima, bez pasoša.

Dobanovci. Tu sam nešto petljala u krug, više intuitivno nego što je neosvetljena signalizacija nalagala. Nazirala sam aerodrom i Harvija.

Naravno, ni ovoga puta nije izostala samokritika na račun moje odsutnosti, slabovidosti, smotanosti… A onda sam na sav glas, kao da držim govor na predizbornom mitingu, zaurlala: “Za koga su ove table, za one koji stalno putuju pa im i ne trebaju? Ovo je glavni grad jedne sporedne države na glavnom koridoru i sporednoj njivi. Ja živim u Beogradu na njivi, iz koga ne možeš ni da odletiš pod svetlostima velegrada. Kakvi bre menadžeri za vanredne situacije? Mi smo redovno u vanrednoj situaciji. I što mene nisu pitali kako da obeleže i osvetle ulaz na aerodrom? Kad ga ja budem ubola, moći će i svaki stranac i Piroćanac”!

Ni moj sin, ni moja Dejzi, a ni Leonard Koen nisu se više čuli.

Pitam se samo kako bi stranac ili Piroćanac petljao po petlji kraj Dobanovaca, kako bi nadoknadio izgubljeno vreme i kartu, utvrđujući da je Zemlja okrugla, a naša prava?

Advertisements